Свети Сава је придавао велики значај хришћанском милосрђу и зато је поставио чврст темељ харитативне, унутрашње мисије Српске Православне Цркве
„Јер, не рече Оче мој, већ Оче наш… те нико нипошто да не брине само о себи, него и о ближњем“
У години када прослављамо велики догађај осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве у склопу овог јубилеја обележавамо да је њен утемељивач Свети Сава придајући велики значај хришћанском милосрђу поставио и чврст темељ харитативне, унутрашње мисије самосталне Српске Цркве у самосталној држави Светог Стефана Немање.
Познато је да је, по угледу на византијске манастире који су у оквиру својих комплекса имали и болнице, домове за бескућнике, гостопримнице Свети Сава настојао да тако буде уређен монашки живот и наши манастири Хиландар и Студеница у којима су основане прве српске болнице. Типиком је био уређен целокупан живот у манастиру и посебним упутствима и правилима наложено монасима како да се понашају према невољнима и потребитима. У Студеничком типику између осталих одредби налазе се и ове: „А оно што ће бити речено, и што ви треба веома да чувате, немалу корист и спасење вам умножава. А шта је то? На вратима давање страним и немоћним, који су нас покоја ради посетили због њих и гостопримницу сазидасмо…у којој ћемо страној браћи одмора дати и немоћнима да леже… А наге и босе одевати… А треба хранити гладне и души давати…А ово треба од уздржљивости ваше да буде, а ако није могуће, а онда нека од сувишка буде. И Богу је мило ако је могуће“.
Писани документ Номоканон, Законоправило, Крмчија Светог Саве садржи читав низ мера које се односе на заштиту, како би ми данас рекли, социјално угрожених и до наших дана сведочи да је и кроз правну регулативу бризи и старању о потребитима била посвећена посебна пажња.
Крмчија Светог Саве је „изузетан споменик словенског права“ и сматра се најзначајнијим кодексом Српске цркве и српске средњевековне државе. На овом темељу вековима се изграђивао и усклађивао правни живот Срба и других словенских народа.
О духу у коме је писана Крмчија најбоље, у уводној глави, говори текст преузет из тумачења молитве Господње Светог Јована Златоустог : „Јер, не рече Оче мој, већ Оче наш… те нико нипошто да не брине само о себи, него и о ближњем, и нико да нема ништа више од другог: ни богаташ од сиромаха, ни господар од слуге, ни кнез од онога над којим влада, ни цар од војника, ни премудри од неученог, јер свима је подарио једну благородност.“
На основу одредби које се односе на социјално угрожене сазнајемо шта се све сматрало социјалним случајем и какве све социјалне мере су предвиђане за ублажавање или отклањање последица. Социјално старање било је свеобухватно и „пратило је човека од зачећа до смрти у разним недаћама“. Поред бриге о сиромашнима и болеснима штићне су особе с телесним манама, утврђиване узајамне обавезе родитеља и деце, штићене удовице и сироте девојке, откупљивани заробљеници и заточеници и штићени робови од самовоље господара.
Заштита сиромашних и „часних домова“
Заштита сиромашних била је тесно везана и са „часним домовима“ који су ради њих оснивани углавном писаним завештањем некретнина које су биле основни извор стицања имовине за помоћ сиромашнима. Новац или имовина која се завешта „часном дому“, цркви или манастиру, мора се користити и за исхрану и за помоћ сиротињи. Одредбама је било врло прецизно дефинисано све у вези оснивања и начина рада „часних домова“ с овлашћењем надлежном епископу да се стара да све буде као што је прописано.
Међу одредбама о сиромашнима најстарије су „О суду и правди“ где се налаже „да се нико не поводи за моћним и богатим, већ сваки да узима у заштиту сиромашног кад му се суди“. Захтева се „да се закони тумаче у циљу већег човекољубља“ и напомиње да се „више обраћа пажња смислу закона а не речима “.
О сиромашнима треба да се брину црква и духовници… „да се хране у цркви и да им се укаже свако старање и нико да не присваја што је црквено“. Јер, како се каже у тумачењу „црквено богатство Свето писмо назива богатством сиромашних и треба га разделити сиромашнима“ и „нико да не присваја што је црквено јер несреброљубив треба да је служитељ Божији“. Епископи су дужни да узму у заштиту сиромашне и „уопште незаштићене над којима се врши насиље“ и ако је потребно да „милост траже и од цара“.
Брига о старима и немоћнима
Брига о старима такође је регулисана овим законским актом. Стари се морају поштовати и бити законски заштићени: „Пред лицем седог устани и поштуј лице старца“. Према немоћнима и особама с телесним манама тражи се да понашање буде беспрекорно и прописује: „нека се одлучи онај који се подсмева слепцу, глувом и хромом“ јер „чини увреду Богу који је тога створио“. Предвиђено је да „Који има сродника: или глува, или нема, или безумна, ако се не стара и не управља њиховом имовином, не може да их наследи “. А слепи човек „било од рођења или пак болести, овлашћен је да направи усмени тестамент: дозвавши седам или пет сведока изговара пред њима име наследника, са осведочењем“.
Да је велики значај придаван породици, узајамним социјалним обавезама деце и родитеља види се и по томе што ни под изговором побожности и подвижништва није дозвољено да једни друге остављају незбринутим. Регулисане су и узајамне обавезе родитеља и деце при завештању имовине: „да спречимо срамоту одбачених од наслеђа родитеља и деце јер, родитељи су дужни да се присете како су и сами били деца, и исто то имали од својих родитеља, а слично томе и они коју су сада синови, дужни су да исправе схватања родитеља јер и сами желе да постану родитељи и надају се да ће од своје деце бити поштовани.“
Велики јубилеј наше Свете Цркве који обележавамо ове године је прилика не само да се сетимо најзначајнијих момената из њене осмовековне историје него и да по угледу на наше претке ревнујемо за Христа и Његово Јеванђеље. Свети Сава је осветлио наш пут својим животом и делом. Показао је, о чему у најкраћим цртама говори овај запис о Савиндану јануара 2019. године, колико је важно милосрђе и брига о ближњем и потребитима. А то је оно у чему га сигурно можемо увек следити својим животом и делима.
Коришћена литература: Крмчија Светог Саве, О заштити обесправљених и социјално угрожених Др Миодраг Петровић, Београд 1990. и историјски извори за основне податке.
