Улица Француска 31, I спрат
+381 11 2182 776
sekretar@starateljstvo.rs

Menu

Све­ти Сава зачет­ник Мило­срд­не сек­ци­је

Све­ти Сава је при­да­вао вели­ки зна­чај хри­шћан­ском мило­ср­ђу и зато је поста­вио чврст темељ хари­та­тив­не, уну­тра­шње миси­је Срп­ске Пра­во­слав­не Цркве

„Јер, не рече Оче мој, већ Оче наш… те нико нипо­што да не бри­не само о себи, него и о бли­жњем“

У годи­ни када про­сла­вља­мо вели­ки дога­ђај осам веко­ва ауто­ке­фа­ли­је Срп­ске Пра­во­слав­не Цркве у скло­пу овог јуби­ле­ја обе­ле­жа­ва­мо да је њен уте­ме­љи­вач Све­ти Сава при­да­ју­ћи вели­ки зна­чај хри­шћан­ском мило­ср­ђу поста­вио и чврст темељ хари­та­тив­не, уну­тра­шње миси­је само­стал­не Срп­ске Цркве у само­стал­ној држа­ви Све­тог Сте­фа­на Нема­ње.

Позна­то је да је, по угле­ду на визан­тиј­ске мана­сти­ре који су у окви­ру сво­јих ком­плек­са има­ли и бол­ни­це, домо­ве за бес­кућ­ни­ке, госто­прим­ни­це Све­ти Сава насто­јао да тако буде уре­ђен мона­шки живот и наши мана­сти­ри Хилан­дар и Сту­де­ни­ца у који­ма су осно­ва­не прве срп­ске бол­ни­це. Типи­ком је био уре­ђен цело­ку­пан живот у мана­сти­ру и посеб­ним упут­стви­ма и пра­ви­ли­ма нало­же­но мона­си­ма како да се пона­ша­ју пре­ма невољ­ни­ма и потре­би­ти­ма. У Сту­де­нич­ком типи­ку изме­ђу оста­лих одред­би нала­зе се и ове: „А оно што ће бити рече­но, и што ви тре­ба вео­ма да чува­те, нема­лу корист и спа­се­ње вам умно­жа­ва. А шта је то? На вра­ти­ма дава­ње стра­ним и немоћ­ним, који су нас поко­ја ради посе­ти­ли због њих и госто­прим­ни­цу сази­да­смо…у којој ћемо стра­ној бра­ћи одмо­ра дати и немоћ­ни­ма да леже… А наге и босе оде­ва­ти… А тре­ба хра­ни­ти глад­не и души дава­ти…А ово тре­ба од уздр­жљи­во­сти ваше да буде, а ако није могу­ће, а онда нека од суви­шка буде. И Богу је мило ако је могу­ће“.

Писа­ни доку­мент Номо­ка­нон, Зако­но­пра­ви­ло, Крм­чи­ја Све­тог Саве садр­жи читав низ мера које се одно­се на зашти­ту, како би ми данас рекли, соци­јал­но угро­же­них и до наших дана све­до­чи да је и кроз прав­ну регу­ла­ти­ву бри­зи и ста­ра­њу о потре­би­ти­ма била посве­ће­на посеб­на пажња.

Крм­чи­ја Све­тог Саве је „изу­зе­тан спо­ме­ник сло­вен­ског пра­ва“ и сма­тра се нај­зна­чај­ни­јим кодек­сом Срп­ске цркве и срп­ске сред­ње­ве­ков­не држа­ве. На овом теме­љу веко­ви­ма се изгра­ђи­вао и ускла­ђи­вао прав­ни живот Срба и дру­гих сло­вен­ских наро­да.

О духу у коме је писа­на Крм­чи­ја нај­бо­ље, у увод­ној гла­ви, гово­ри текст пре­у­зет из тума­че­ња моли­тве Господ­ње Све­тог Јова­на Зла­то­у­стог : „Јер, не рече Оче мој, већ Оче наш… те нико нипо­што да не бри­не само о себи, него и о бли­жњем, и нико да нема ништа више од дру­гог: ни бога­таш од сиро­ма­ха, ни госпо­дар од слу­ге, ни кнез од оно­га над којим вла­да, ни цар од вој­ни­ка, ни пре­му­дри од неу­че­ног, јер сви­ма је пода­рио јед­ну бла­го­род­ност.“

На осно­ву одред­би које се одно­се на соци­јал­но угро­же­не сазна­је­мо шта се све сма­тра­ло соци­јал­ним слу­ча­јем и какве све соци­јал­не мере су пред­ви­ђа­не за убла­жа­ва­ње или откла­ња­ње после­ди­ца. Соци­јал­но ста­ра­ње било је све­о­бу­хват­но и „пра­ти­ло је чове­ка од заче­ћа до смр­ти у разним неда­ћа­ма“. Поред бри­ге о сиро­ма­шни­ма и боле­сни­ма штић­не су осо­бе с теле­сним мана­ма, утвр­ђи­ва­не уза­јам­не оба­ве­зе роди­те­ља и деце, шти­ће­не удо­ви­це и сиро­те девој­ке, отку­пљи­ва­ни заро­бље­ни­ци и зато­че­ни­ци и шти­ће­ни робо­ви од само­во­ље госпо­да­ра.

Зашти­та сиро­ма­шних и „часних домо­ва“

Зашти­та сиро­ма­шних била је тесно веза­на и са „часним домо­ви­ма“ који су ради њих осни­ва­ни углав­ном писа­ним заве­шта­њем некрет­ни­на које су биле основ­ни извор сти­ца­ња имо­ви­не за помоћ сиро­ма­шни­ма. Новац или имо­ви­на која се заве­шта „часном дому“, цркви или мана­сти­ру, мора се кори­сти­ти и за исхра­ну и за помоћ сиро­ти­њи. Одред­ба­ма је било врло пре­ци­зно дефи­ни­са­но све у вези осни­ва­ња и начи­на рада „часних домо­ва“ с овла­шће­њем над­ле­жном епи­ско­пу да се ста­ра да све буде као што је про­пи­са­но.

Међу одред­ба­ма о сиро­ма­шни­ма нај­ста­ри­је су „О суду и прав­ди“ где се нала­же „да се нико не пово­ди за моћ­ним и бога­тим, већ сва­ки да узи­ма у зашти­ту сиро­ма­шног кад му се суди“. Зах­те­ва се „да се зако­ни тума­че у циљу већег чове­ко­љу­бља“ и напо­ми­ње да се „више обра­ћа пажња сми­слу зако­на а не речи­ма “.

О сиро­ма­шни­ма тре­ба да се бри­ну црква и духов­ни­ци… „да се хра­не у цркви и да им се ука­же сва­ко ста­ра­ње и нико да не при­сва­ја што је цркве­но“. Јер, како се каже у тума­че­њу „цркве­но богат­ство Све­то писмо нази­ва богат­ством сиро­ма­шних и тре­ба га раз­де­ли­ти сиро­ма­шни­ма“ и „нико да не при­сва­ја што је цркве­но јер несре­бро­љу­бив тре­ба да је слу­жи­тељ Божи­ји“. Епи­ско­пи су дужни да узму у зашти­ту сиро­ма­шне и „уоп­ште неза­шти­ће­не над који­ма се врши наси­ље“ и ако је потреб­но да „милост тра­же и од цара“.

Бри­га о ста­ри­ма и немоћ­ни­ма

Бри­га о ста­ри­ма тако­ђе је регу­ли­са­на овим закон­ским актом. Ста­ри се мора­ју пошто­ва­ти и бити закон­ски зашти­ће­ни: „Пред лицем седог уста­ни и поштуј лице стар­ца“. Пре­ма немоћ­ни­ма и осо­ба­ма с теле­сним мана­ма тра­жи се да пона­ша­ње буде бес­пре­кор­но и про­пи­су­је: „нека се одлу­чи онај који се под­сме­ва слеп­цу, глу­вом и хро­мом“ јер „чини увре­ду Богу који је тога ство­рио“. Пред­ви­ђе­но је да „Који има срод­ни­ка: или глу­ва, или нема, или без­ум­на, ако се не ста­ра и не упра­вља њихо­вом имо­ви­ном, не може да их насле­ди “. А сле­пи човек „било од рође­ња или пак боле­сти, овла­шћен је да напра­ви усме­ни теста­мент: дозвав­ши седам или пет све­до­ка изго­ва­ра пред њима име наслед­ни­ка, са осве­до­че­њем“.

Да је вели­ки зна­чај при­да­ван поро­ди­ци, уза­јам­ним соци­јал­ним оба­ве­за­ма деце и роди­те­ља види се и по томе што ни под изго­во­ром побо­жно­сти и под­ви­жни­штва није дозво­ље­но да јед­ни дру­ге оста­вља­ју незбри­ну­тим. Регу­ли­са­не су и уза­јам­не оба­ве­зе роди­те­ља и деце при заве­шта­њу имо­ви­не: „да спре­чи­мо сра­мо­ту одба­че­них од насле­ђа роди­те­ља и деце јер, роди­те­љи су дужни да се при­се­те како су и сами били деца, и исто то има­ли од сво­јих роди­те­ља, а слич­но томе и они коју су сада сино­ви, дужни су да испра­ве схва­та­ња роди­те­ља јер и сами желе да поста­ну роди­те­љи и нада­ју се да ће од сво­је деце бити пошто­ва­ни.“

Вели­ки јуби­леј наше Све­те Цркве који обе­ле­жа­ва­мо ове годи­не је при­ли­ка не само да се сети­мо нај­зна­чај­ни­јих моме­на­та из њене осмо­ве­ков­не исто­ри­је него и да по угле­ду на наше прет­ке рев­ну­је­мо за Хри­ста и Њего­во Јеван­ђе­ље. Све­ти Сава је осве­тлио наш пут сво­јим живо­том и делом. Пока­зао је, о чему у нај­кра­ћим црта­ма гово­ри овај запис о Савин­да­ну јану­а­ра 2019. годи­не, коли­ко је важно мило­ср­ђе и бри­га о бли­жњем и потре­би­ти­ма. А то је оно у чему га сигур­но може­мо увек сле­ди­ти сво­јим живо­том и дели­ма.

Кори­шће­на лите­ра­ту­ра: Крм­чи­ја Све­тог Саве, О зашти­ти обес­пра­вље­них и соци­јал­но угро­же­них Др Мио­драг Петро­вић, Бео­град 1990. и исто­риј­ски изво­ри за основ­не подат­ке.

Special
Offers
GET EXTRA 50% OFF
Mother's Day
Sale ends in
SHOP NOW