[vc_row][vc_column][vc_column_text]
Романом „Причешћа“ Зоран Милојевић заокружује косовску сагу, сагу о српском страдању
Добри познаваоци и поштоваоци оштрог пера и бритке речи књижевника Зорана Милојевића окупили су се 1. новембра 2018. године у свечаној сали Патријаршије у Београду на промоцији његове нове књиге „Причешћа“. Присутне је у име Верског добротворног старатељства организатора књижевне вечери поздравио Ратко Канлић дипломирани теолог. Аутор Зоран Милојевић је подсетио на велике јубилеје из наше славне прошлости рекавши да је ово књижевно вече посвећено 1. новембру дану ослобођења Београда у Првом светском рату и да је, ово друго вече у низу које је посвећено ослобођењу Косова и Метохије од Турака 26. октобра 1912. године описавши дирљиви моменат уласка Српске краљевске војске тог дана на Газиместан. О књизи су говорили песникиња проф. др Даринка Вучинић, књижевник мр Јордан Ристић, професор Миладин Распоповић, Раша Ројевић и историчар др Александар Раковић.
Најдубљи раскол је између нас самих
У исцрпној анализи Зорановог новог романа проф. др Даринка Вучинић је подсетла да је Балзак целокупно своје дело назвао „Људска комедија“ и рекла да би аутор „своје дело могао да назове „Људска драма“. Јер све ово, роман „Причешћа“ је десета његова књига, то је читав један ход кроз време и простор српског народа, кроз све његове муке, понирања, узлете и падове. Није Зоран штедео ни дар свој Богом дан да све то назначи и на својеврстан начин исприча.“ Истакла је да он као да је следио мисао великог владике Николаја: „Што год да ткаш, нити везуј за небо“ везујући своје мисли, нити свог стваралаштва за небо. У основи Зорановог стваралаштва јесте „једна небоземна љубав према свом народу“ и уверење, као што би рекао Добрица Ћосић да „Вода и народ увек нађе свој пут“. Професорка Вучинић је истакла да је кроз читаво дело стално присутан и прожима се с мислима писца велики и знаменити Григорије Божовић који је толико оставио нама, о нама. Зоран Милојевић се ослања на његова знања и сазнања, на оно у име чега је Григорије Божовић живео и да наставља „где ја стадох ти продужи“. Говорила је о снази Зорановог уметничког израза и издвојила једну слику која приказује сву дубину трагичног породичног раскола, јер најдубљи раскол је између нас самих, и погубно дејство комунистичке идеологије, њене разорне моћи која поништава човека и празни његову душу. „У свему томе“ изразила је своје дивљење професорка Вучинић, „Зоран налази снаге да се одвијају причешћа, причешћа за наше грешне душе, причешћа за све наше заблуде, за све оно што нас чини народом. И завршава својеврсном молитвом да коначно народ треба да схвати, да се окрене Богу, да се окрене вери, да се окрене слози јер то нам је једини излаз и спас“.
Господин Раша Ројевић је поздравио присутне испред завичајног Удружења грађана Косовско-митровачког округа и Покрета за Косово и Метохију рекавши да је Зоран Милојевић просто „ рођен да пише ово“ и да су кроз сва његова дела присутна три момента о којима говори ова изрека: „Ништа не усрећује људе толико као осећај припадности, заједништва и искрености“. „То је твоја истина“, рекао је „и то је твоје велико надахнуће. Зоран својим писањем као и сваки појединац у данашњим условима, не може сам далеко одмаћи на путу ка великим циљевима. Али да ли може бити већег циља и заклетве од Косовског завета и борбе за српско Косово и Метохију. И на крају завршићу речима Светог владике Николаја: „Вера нам треба да би се могли надати, нада да бисмо могли живети““.
Господо пред вама је дело
Професор Миладин Распоповић који свог даровитог ђака прати од давних гимназијских дана беседу је почео речима: „Кад неко напише десет романа за десет година онда само треба да станемо мирно и да му се поклонимо. А тим пре ти романи су посебно вредни и темом нови. Нас Зоран Милојевић учи како треба да гледамо на време које нас је казнило, које нас је убило, које нам је уништило домовину, које нас је оставило без Византије, без Косова и Метохије,… Косово се не издаје јер то је корен,… Зоран је ушао у ту тему, у тај Гордијев чвор, у ту фабулу и показао како се она разрешава. Једноставно је свој стваралачки мач подигао увис и пресекао и рекао „Господо ово вам је титоизам у Србији и Косову и Метохији“. Пред њим је била „стихија“ од грађе. Појавили су се људи од инстиката, који робују инстиктима чији је циљ благоутробије, лично задовољство. Тај период је биологија. Зоран црта људе који припадају биологији, не антропологији, не духовности. Уводи нас из проблема у проблем.
Питао сам се како ће зауставити ту поплаву материје. Наслућивао сам да је у питању духовност. Црква. Бог је духовност, Бог је духовна снага. Црква је то. И он налази Цркву. Прво су задушнице, подушја то је и наслов његовог претходног романа. Онај несрећни српски народ је у ситуацији да се окрене прошлости, нема коме више. Кад је Зоран дошао до јединог пута, а тај једини пут јесте повратак прошлости, повратак духовности, повратак Цркви, повратак српским духовницима или како то каже Змај Јован Јовановић повратак „светлим гробовима“. Без повратка светлим гробовима нема живота ни једном народу па ни српском. Он, онда завршава циклус тих косовских романа овим романом „Причешћа“. Косовски јунаци се у Самодрежди причешћују за неке нове подвиге, за одбрану части, слободе и духовних вредности идентитета свог народа. И он је довео све њих, на који начин? И то је његова оригиналност. Укинуо је све границе између простора и времена. Јер духовна стварност нема физичких граница. И повео је у Бањску све шо је у српској духовности постојало до овог времена и причестио их. И рекао: Господо пред вама је дело. Причестили сте се за њега, урадите то. Створите једну нову Србију, која неће да се плаши ничега и никога.“
Књижевник мр Јордан Ристић је из своје студије о овом роману у краћој беседи између осталог рекао: „Зоран Милојевић књигом „Причешћа“ заокружује косовску сагу или сагу о српском страдању покушавајући и у доброј мери успева да аналитички сагледа генезу српског страдања, да проникне у механизме сеоба српских и прогона, у раскорењеност Срба као трагичног епилога живота остатка Срба на Косову и Метохији. Он је схватио на прави начин задатак писца, њему ова велика тема не да мира. Он види узрок српске трагедије и српства уопше у колективној комунистичкој параноји опседнутости Маршалом Титом,… Ово дело врви од живота. У њему је аутор помирио историјску истину и уметничку истину што значи да документарна грађа и реалитет животни нису засенили уметничке странице текста.“
Оно што сада делује као немогуће биће могуће једног дана.
Снажан утисак на присутне оставила је беседа др Александра Раковића с Института за новију историју Србије који се са становишта историјске науке осврнуо на горућа питања о Косову и Метохији којима се Зоран Милојевић бави на уметнички начин у својим романима.
Господин Александар Раковић је рекао: „Ово што је врло важно за Зоранов опус, за његов косовско метохијски циклус је да су цркве и манастири од суштинске важности за опстанак нашег народа. Да нема говора нити о подели Косова и Метохије, нити о признавању сецесије албанских сепаратиста на Косову и Метохији. Треба чекати прилику да се ситуација за нас повољно реши. У овом моменту не постоји могућност за правично решење косовско метохијског питања. И оно што је врло важно и треба да имамо на уму сви, да је Косово и Метохија европски Јерусалим. Због тога што Јерусалим је питање које две хиљаде година није решено. Значи две хиљаде година не може да се реши. И Косово и Метохија не може да се реши, нико га до сада није решио, неће га ни сад нико решити,… То је толико компликовано питање да ће се решити некад и кад, чини ми се буде и Божија воља да се то реши исто као и јерусалимско питање. Оно што је такође суштински битно за наш народ јесу наши манастири у овом непријатељском окружењу у коме се налазе. Они морају бити безбедносне зоне.
То су све суштински важна питања о којима сви заједно морамо да причамо, дискутујемо и да у неком процесу, не превише дугом идемо ка томе да реинтегришемо Косово и Метохију у нашу државну целину. Оно што сада делује као немогуће биће могуће једног дана. Само не треба да одустанемо. Јер да су наши преци одустали у XVII и XVIII веку не би била створена уједињена српска држава 1918. године. Него су истрајавали, имали оптимизам, помагали једни другима. И ми сада треба исто тако да радимо, да преносимо на следеће генерације и с генерације на генерацију да негујемо ујединитељску идеју“ рекао је с пуно оптимизма др Александар Раковић.
Својим књижевним делом, својом косовском сагом Зоран Милојевић као да одговара на питање које је и у току ове књижевне вечери поставио: „Код нас је постала истина оно што нам је речено да је истина. А да ли је то стварно истина?“ Он у свом делу на основу историјске грађе и личног искуства сведочи шта је истина и тако оставља тако важну поруку својим савременицима и генерацијама које долазе.
[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]