Представљена нова књига Зорана Милојевића „Причешћа“

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
Добри познаваоци и поштоваоци оштрог пера и бритке речи књижевника Зорана Милојевића окупили су се 1. новембра 2018. године у свечаној сали Патријаршије у Београду на промоцији његове нове књиге „Причешћа“. Присутне је у име Верског добротворног старатељства организатора књижевне вечери поздравио Ратко Канлић дипломирани теолог.

[vc_row][vc_column][vc_column_text]

Романом „Причешћа“ Зоран Милојевић заокружује косовску сагу, сагу о српском страдању

Добри позна­ва­о­ци и пошто­ва­о­ци оштр­ог пера и брит­ке речи књи­жев­ни­ка Зора­на Мило­је­ви­ћа оку­пи­ли су се 1. новем­бра 2018. годи­не у све­ча­ној сали Патри­јар­ши­је у Бео­гра­ду на про­мо­ци­ји њего­ве нове књи­ге „При­че­шћа“. При­сут­не је у име Вер­ског добро­твор­ног ста­ра­тељ­ства орга­ни­за­то­ра књи­жев­не вече­ри поздра­вио Рат­ко Кан­лић дипло­ми­ра­ни тео­лог. Аутор Зоран Мило­је­вић је под­се­тио на вели­ке јуби­ле­је из наше слав­не про­шло­сти рекав­ши да је ово књи­жев­но вече посве­ће­но 1. новем­бру дану осло­бо­ђе­ња Бео­гра­да у Првом свет­ском рату и да је, ово дру­го вече у низу које је посве­ће­но осло­бо­ђе­њу Косо­ва и Мето­хи­је од Тура­ка 26. окто­бра 1912. годи­не опи­сав­ши дир­љи­ви моме­нат ула­ска Срп­ске кра­љев­ске вој­ске тог дана на Гази­ме­стан. О књи­зи су гово­ри­ли песни­ки­ња проф. др Дарин­ка Вучи­нић, књи­жев­ник мр Јор­дан Ристић, про­фе­сор Мила­дин Рас­по­по­вић, Раша Роје­вић и исто­ри­чар др Алек­сан­дар Рако­вић.

Нај­ду­бљи рас­кол је изме­ђу нас самих

У исцрп­ној ана­ли­зи Зора­но­вог новог рома­на проф. др Дарин­ка Вучи­нић је под­се­тла да је Бал­зак цело­куп­но сво­је дело назвао „Људ­ска коме­ди­ја“ и рекла да би аутор „сво­је дело могао да назо­ве „Људ­ска дра­ма“. Јер све ово, роман „При­че­шћа“ је десе­та њего­ва књи­га, то је читав један ход кроз вре­ме и про­стор срп­ског наро­да, кроз све њего­ве муке, пони­ра­ња, узле­те и падо­ве. Није Зоран ште­део ни дар свој Богом дан да све то назна­чи и на сво­је­вр­стан начин испри­ча.“ Иста­кла је да он као да је сле­дио мисао вели­ког вла­ди­ке Нико­ла­ја: „Што год да ткаш, нити везуј за небо“ везу­ју­ћи сво­је мисли, нити свог ства­ра­ла­штва за небо. У осно­ви Зора­но­вог ства­ра­ла­штва јесте „јед­на небо­зем­на љубав пре­ма свом наро­ду“ и уве­ре­ње, као што би рекао Добри­ца Ћосић да „Вода и народ увек нађе свој пут“. Про­фе­сор­ка Вучи­нић је иста­кла да је кроз чита­во дело стал­но при­су­тан и про­жи­ма се с мисли­ма писца вели­ки и зна­ме­ни­ти Гри­го­ри­је Божо­вић који је толи­ко оста­вио нама, о нама. Зоран Мило­је­вић се осла­ња на њего­ва зна­ња и сазна­ња, на оно у име чега је Гри­го­ри­је Божо­вић живео и да наста­вља „где ја ста­дох ти про­ду­жи“. Гово­ри­ла је о сна­зи Зора­но­вог умет­нич­ког изра­за и издво­ји­ла јед­ну сли­ку која при­ка­зу­је сву дуби­ну тра­гич­ног поро­дич­ног рас­ко­ла, јер нај­ду­бљи рас­кол је изме­ђу нас самих, и погуб­но деј­ство кому­ни­стич­ке иде­о­ло­ги­је, њене разор­не моћи која пони­шта­ва чове­ка и пра­зни њего­ву душу. „У све­му томе“ изра­зи­ла је сво­је дивље­ње про­фе­сор­ка Вучи­нић, „Зоран нала­зи сна­ге да се одви­ја­ју при­че­шћа, при­че­шћа за наше гре­шне душе, при­че­шћа за све наше заблу­де, за све оно што нас чини наро­дом. И завр­ша­ва сво­је­вр­сном моли­твом да конач­но народ тре­ба да схва­ти, да се окре­не Богу, да се окре­не вери, да се окре­не сло­зи јер то нам је једи­ни излаз и спас“.

Госпо­дин Раша Ројевић је поздра­вио при­сут­не испред зави­чај­ног Удру­же­ња гра­ђа­на Косов­ско-митро­вач­ког окру­га и Покре­та за Косо­во и Мето­хи­ју рекав­ши да је Зоран Мило­је­вић про­сто „ рођен да пише ово“ и да су кроз сва њего­ва дела при­сут­на три момен­та о који­ма гово­ри ова изре­ка: „Ништа не усре­ћу­је људе толи­ко као осе­ћај при­пад­но­сти, зајед­ни­штва и искре­но­сти“. „То је тво­ја исти­на“, рекао је „и то је тво­је вели­ко надах­ну­ће. Зоран сво­јим писа­њем као и сва­ки поје­ди­нац у дана­шњим усло­ви­ма, не може сам дале­ко одма­ћи на путу ка вели­ким циље­ви­ма. Али да ли може бити већег циља и закле­тве од Косов­ског заве­та и бор­бе за срп­ско Косо­во и Мето­хи­ју. И на кра­ју завр­ши­ћу речи­ма Све­тог вла­ди­ке Нико­ла­ја: „Вера нам тре­ба да би се могли нада­ти, нада да бисмо могли живе­ти““.

Госпо­до пред вама је дело

Про­фе­сор Мила­дин Рас­по­по­вић који свог даро­ви­тог ђака пра­ти од дав­них гим­на­зиј­ских дана бесе­ду је почео речи­ма: „Кад неко напи­ше десет рома­на за десет годи­на онда само тре­ба да ста­не­мо мир­но и да му се покло­ни­мо. А тим пре ти рома­ни су посеб­но вред­ни и темом нови. Нас Зоран Мило­је­вић учи како тре­ба да гле­да­мо на вре­ме које нас је казни­ло, које нас је уби­ло, које нам је уни­шти­ло домо­ви­ну, које нас је оста­ви­ло без Визан­ти­је, без Косо­ва и Мето­хи­је,… Косо­во се не изда­је јер то је корен,… Зоран је ушао у ту тему, у тај Гор­ди­јев чвор, у ту фабу­лу и пока­зао како се она раз­ре­ша­ва. Јед­но­став­но је свој ства­ра­лач­ки мач поди­гао увис и пре­се­као и рекао „Госпо­до ово вам је тито­и­зам у Срби­ји и Косо­ву и Мето­хи­ји“. Пред њим је била „сти­хи­ја“ од гра­ђе. Поја­ви­ли су се људи од инсти­ка­та, који робу­ју инстик­ти­ма чији је циљ бла­го­у­тро­би­је, лич­но задо­вољ­ство. Тај пери­од је био­ло­ги­ја. Зоран црта људе који при­па­да­ју био­ло­ги­ји, не антро­по­ло­ги­ји, не духов­но­сти. Уво­ди нас из про­бле­ма у про­блем.

Питао сам се како ће зау­ста­ви­ти ту попла­ву мате­ри­је. Наслу­ћи­вао сам да је у пита­њу духов­ност. Црква. Бог је духов­ност, Бог је духов­на сна­га. Црква је то. И он нала­зи Цркву. Прво су заду­шни­це, подуш­ја то је и наслов њего­вог прет­ход­ног рома­на. Онај несрећ­ни срп­ски народ је у ситу­а­ци­ји да се окре­не про­шло­сти, нема коме више. Кад је Зоран дошао до једи­ног пута, а тај једи­ни пут јесте повра­так про­шло­сти, повра­так духов­но­сти, повра­так Цркви, повра­так срп­ским духов­ни­ци­ма или како то каже Змај Јован Јова­но­вић повра­так „све­тлим гро­бо­ви­ма“. Без поврат­ка све­тлим гро­бо­ви­ма нема живо­та ни јед­ном наро­ду па ни срп­ском. Он, онда завр­ша­ва циклус тих косов­ских рома­на овим рома­ном „При­че­шћа“. Косов­ски јуна­ци се у Само­дре­жди при­че­шћу­ју за неке нове под­ви­ге, за одбра­ну части, сло­бо­де и духов­них вред­но­сти иден­ти­те­та свог наро­да. И он је довео све њих, на који начин? И то је њего­ва ори­ги­нал­ност. Уки­нуо је све гра­ни­це изме­ђу про­сто­ра и вре­ме­на. Јер духов­на ствар­ност нема физич­ких гра­ни­ца. И повео је у Бањ­ску све шо је у срп­ској духов­но­сти посто­ја­ло до овог вре­ме­на и при­че­стио их. И рекао: Госпо­до пред вама је дело. При­че­сти­ли сте се за њега, ура­ди­те то. Ство­ри­те јед­ну нову Срби­ју, која неће да се пла­ши ниче­га и нико­га.“

Књи­жев­ник мр Јор­дан Ристић је из сво­је сту­ди­је о овом рома­ну у кра­ћој бесе­ди изме­ђу оста­лог рекао: „Зоран Мило­је­вић књи­гом „При­че­шћа“ зао­кру­жу­је косов­ску сагу или сагу о срп­ском стра­да­њу поку­ша­ва­ју­ћи и у добр­ој мери успе­ва да ана­ли­тич­ки сагле­да гене­зу срп­ског стра­да­ња, да про­ник­не у меха­ни­зме сео­ба срп­ских и про­го­на, у рас­ко­ре­ње­ност Срба као тра­гич­ног епи­ло­га живо­та остат­ка Срба на Косо­ву и Мето­хи­ји. Он је схва­тио на пра­ви начин зада­так писца, њему ова вели­ка тема не да мира. Он види узрок срп­ске тра­ге­ди­је и срп­ства уоп­ше у колек­тив­ној кому­ни­стич­кој пара­но­ји опсед­ну­то­сти Мар­ша­лом Титом,… Ово дело врви од живо­та. У њему је аутор поми­рио исто­риј­ску исти­ну и умет­нич­ку исти­ну што зна­чи да доку­мен­тар­на гра­ђа и реа­ли­тет живот­ни нису засе­ни­ли умет­нич­ке стра­ни­це тек­ста.“

Оно што сада делу­је као немо­гу­ће биће могу­ће јед­ног дана.

Сна­жан ути­сак на при­сут­не оста­ви­ла је бесе­да др Алек­сан­дра Рако­ви­ћа с Инсти­ту­та за нови­ју исто­ри­ју Срби­је који се са ста­но­ви­шта исто­риј­ске нау­ке освр­нуо на гору­ћа пита­ња о Косо­ву и Мето­хи­ји који­ма се Зоран Мило­је­вић бави на умет­нич­ки начин у сво­јим рома­ни­ма.

Госпо­дин Алек­сан­дар Рако­вић је рекао: „Ово што је врло важно за Зора­нов опус, за његов косов­ско мето­хиј­ски циклус је да су цркве и мана­сти­ри од суштин­ске важно­сти за опста­нак нашег наро­да. Да нема гово­ра нити о поде­ли Косо­ва и Мето­хи­је, нити о при­зна­ва­њу сеце­си­је албан­ских сепа­ра­ти­ста на Косо­ву и Мето­хи­ји. Тре­ба чека­ти при­ли­ку да се ситу­а­ци­ја за нас повољ­но реши. У овом момен­ту не посто­ји могућ­ност за пра­вич­но реше­ње косов­ско мето­хиј­ског пита­ња. И оно што је врло важно и тре­ба да има­мо на уму сви, да је Косо­во и Мето­хи­ја европ­ски Јеру­са­лим. Због тога што Јеру­са­лим је пита­ње које две хиља­де годи­на није реше­но. Зна­чи две хиља­де годи­на не може да се реши. И Косо­во и Мето­хи­ја не може да се реши, нико га до сада није решио, неће га ни сад нико реши­ти,… То је толи­ко ком­пли­ко­ва­но пита­ње да ће се реши­ти некад и кад, чини ми се буде и Божи­ја воља да се то реши исто као и јеру­са­лим­ско пита­ње. Оно што је тако­ђе суштин­ски бит­но за наш народ јесу наши мана­сти­ри у овом непри­ја­тељ­ском окру­же­њу у коме се нала­зе. Они мора­ју бити без­бед­но­сне зоне.

То су све суштин­ски важна пита­ња о који­ма сви зајед­но мора­мо да при­ча­мо, диску­ту­је­мо и да у неком про­це­су, не пре­ви­ше дугом иде­мо ка томе да реин­те­гри­ше­мо Косо­во и Мето­хи­ју у нашу држав­ну цели­ну. Оно што сада делу­је као немо­гу­ће биће могу­ће јед­ног дана. Само не тре­ба да оду­ста­не­мо. Јер да су наши пре­ци оду­ста­ли у XVII и XVI­II веку не би била ство­ре­на ује­ди­ње­на срп­ска држа­ва 1918. годи­не. Него су истра­ја­ва­ли, има­ли опти­ми­зам, пома­га­ли јед­ни дру­ги­ма. И ми сада тре­ба исто тако да ради­мо, да пре­но­си­мо на сле­де­ће гене­ра­ци­је и с гене­ра­ци­је на гене­ра­ци­ју да негу­је­мо ује­ди­ни­тељ­ску иде­ју“ рекао је с пуно опти­ми­зма др Алек­сан­дар Рако­вић.

Сво­јим књи­жев­ним делом, сво­јом косов­ском сагом Зоран Мило­је­вић као да одго­ва­ра на пита­ње које је и у току ове књи­жев­не вече­ри поста­вио: „Код нас је поста­ла исти­на оно што нам је рече­но да је исти­на. А да ли је то ствар­но исти­на?“ Он у свом делу на осно­ву исто­риј­ске гра­ђе и лич­ног иску­ства све­до­чи шта је исти­на и тако оста­вља тако важну пору­ку сво­јим савре­ме­ни­ци­ма и гене­ра­ци­ја­ма које дола­зе.

 

[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]