Улица Француска 31, I спрат
+381 11 2182 776
sekretar@starateljstvo.rs

Menu

Православна Црква и милосрдни рад

Немогуће је, апсолутно је немогуће без милостиње стићи макар и до врата Царства Небеског. (Свети Јован Златоусти)

 

Основе милосрдног и харитативног рада налазимо у Јеванђељу, у речима Господа Исуса Христа: „Ходите благословени Оца мојега јер огладњех и дадосте ми да једем; ожедњех и напојисте ме; наг бијах и оденусте ме, болестан бијах и обиђосте ме”, у одговору на питање праведника: „Кад те видесмо Господе гладна, жедна, болесна, нага?” – „Заиста вам кажем, кад учинисте једноме од ове моје мале браће, Мени учинисте” (Мт: 25, 31-46). Христос поистовећује потребите са собом. Дакле, питање милосрђа према ближњем није тек споредно питање које се не тиче духовног живота православног хришћанина, већ има дубоко есхатолошки значај с обзиром на то да се оно директно тиче човековог спасења. У причи о Милостивом Самарјанину Господ говoри да милосрдан и братољубив однос према ближњем нема национална и верска ограничења, већ да смо дужни волети и старати се о конкретном човеку, ма ко то био.

Дела Апостолска сведоче нам да је једна од улога тек успоcтављене ђаконске службе био управо милосрдни и харитативни рад (Дап 6,2).

У Литургијама Светог Марка, Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог помињу се „они који се сећају сиротиње” и моли се за оне који су оптерећени тешким радовима, болестима и другим невољама.

 

ПРИМЕРИ МИЛОСРЂА У ЖИВОТИМА СВЕТИТЕЉА И ОТАЦА ЦРКВЕ

 

У житијима Светих уочавамо колико су ови људи били посвећени делатној љубави: милосрђу, харитативнм раду, служењу ближњима.

Свети Василије Велики (329-379) дао је практични пример када је после свог крштења разделио своје имање сиромашнима, а касније настојао да развије своју визију „Новог града” у предграђу Кесарије Кападокијске. Циљ овог подухвата био је прилично радикалан јер је одбацивао принцип приватног власништва, а заговарао један једноставнији и милосрднији приступ. „Василијада” је била место где су сиромашни могли наћи храну, бескућници уточиште и склониште, а болесни залечење. О тим људима који су патили, бринули су монаси и монахиње.

Свети Јован Златоусти (347-407) био је прави заступник сиромашних и заговорник делатне љубави према онима којима је помоћ било које врсте потребна. Због заступања обесправљених дошао је и у сукоб са царицом, а богате је стално опомињао да расподеле своје богатство онима који немају ништа или имају веома мало.

Вредан је помена и податак из житија Светог Николе Мирликијског (270-343), да је овај светитељ био врло познат и по милосрђу. И он је, попут бројних других светих људи, после смрти својих родитеља разделио своје имање сиромашнима. Прича о три кћери засебно сведочи о његовим милосрдним делима.

Руска Црква је нарочито позната по примерима Светих посвећених делатној љубави према ближњима.

Свети Јован Кронштатски (1829-1908) био је прави раднички свештеник који је и служио у граду пуном радничке сиротиње. Основао је „Дом трудољубља”, који је обухватао бројне секције са основном сврхом служења људима који су грцали у беди.

Света Јелисавета Фјодоровна (1864-1918) је руска светитељка која се после смрти свога мужа замонашила и основала „Марто-Маријанску обитељ” – комплекс зграда (болница, сиротиште, школа и библиотека) које су служиле за помоћ и збрињавање угрожених. Поред тога, Света Јелисавета је обилазила забачене делове Москве и пружала утеху маргинализованим и одбаченим људима. Мученички је пострадала од стране бољшевика.

Света Марија Париска (1891-1945) је светитељка која се у Паризу бринула о бескућницима, алкохоличарима, проституткама, пропалицама, сиромашнима. Као монахиња саблажњавала је лицемерно-благочестиву средину, јер се разликовала од других својим служењем онима којима је помоћ била неопходна. Мученички је пострадала у логору Равенсбрик, полажући свој живот за другога (у гасну комору отишла је уместо једне младе жене). Канонизована је маја 2004.

 

СРПСКА ЦРКВА И МИЛОСРДНА ДЕЛАТНОСТ

 

Утемељивач аутокефалне Српске Цркве, Свети Сава, био је и зачетник милосрдног рада у нашој помесној Цркви. Познато је да је, по угледу на византијске манастире који су у оквиру својих комплекса имали и болнице, домове за бескућнике, гостопримнице, Свети Сава покушао да уреди и манастире Хиландар и Студеницу. Потоњи манастир познат је и као прва српска болница. Законоправило Светог Саве садржи читав низ мера које се односе на заштиту социјално угрожених. Ова чињеница упечатљиво оповргава приговоре да Православна Црква, нарочито српска, нема развијену социјалну делатност. Истина, услед турског и комунистичог ропства, социјално харитативни рад православних хришћана био је знатно онемогућен, али је обновљен са престанком владавине иноверних или оних који су противници присуства Цркве у јавној сфери. У оквиру Српске Православне Цркве постоје бројне добротворне установе које се баве милосрдним радом, иако се тој чињеници често не придаје велика пажња. Навешћемо само неке примере:

 

ДОБРОТВОРНИ ФОНД „ЧОВЕКОЉУБЉЕ”

 

Са почетком кризе на простору бивше Југославије деведесетих година 20. века, настао је Добротворни фонд „Човекољубље”, као хумантирна организација Српске Православне Цркве. Доком читаве деценије „Човекољубље” је пружало хуманитарну помоћ социјално угроженим групама станивништва у региону, без обзира на националност и вероисповест. По завршетку ратова, „Човекољубље” усмерава своју активност у смеру психо-социјалне подршке људима оболелим од ХИВ-а, помоћи старим лицима и бројним другим видовима друштвеног служења. У својој харитативној делатности, овај добротворни фонд сарађивао је не само са другим хришћанским социјалним и хуманитарним организацијама, попут Каритаса или ЕХО-а, већ и са исламским и јеврејским хуманитарним организацијама. Добротворни фонд „Човекољубље” је живи пример духовне обнове.

 

„ВЕРСКО ДОБРОТВОРНО СТАРАТЕЉСТВО”

 

„Верско добротворно старатељство” Архиепископије београдско-карловачке још један је пример практичног социјалног и хуманитарног рада. Ова установа спроводи бројне харитативне акције, попут посета избегличким центрима, старачким домовима, домовима за бескућнике, инвалиде, слабовиду децу и децу ометену у развоју.

Милосрдни фонд „Свети Василије Велики” (који делује као пододбор ВДС-а) је православна социјална иницијатива која за циљ има помагање сиромашнима, болеснима, особама са инвалидитетом, маргинализованима и заборављенима. Фонд је настао у Параклису Светог Јована Златоустог у Студентском граду на Новом Београду, Божијом промишљу и ентузијазмом тамошњих младих парохијана. До сада је спровео преко двадесет акција скупљања помоћи, првенствно за социјално угрожене породице, али и за бројне појединце и социјалне установе.

 

ПОТРЕБА ДАНАШЊЕГ ВРЕМЕНА

 

Време у коме живимо је време великих социјалних неправди. Огроман је број сиромашних. Повратак нашег народа вери и духовним вредностима треба да прати и развој и обнова милосрдне делатности и харитативног рада. Свето Писмо, Свето Предање и историја Цркве сведоче нам о потреби и значају харитативне делатности и милосрдног рада. Примери из ближе прошлости говоре нам да је социјално служење могуће чак и у најтежим околностима. Али претходно свако мора поћи од себе и у свом срцу саосећати са патњама свог ближњег. Свака практична делатност доћи ће, потом, сама по себи.

 

Извор: spc.rs, Православље

Leave a Comment

Special
Offers
GET EXTRA 50% OFF
Mother's Day
Sale ends in
SHOP NOW