Овде могу неком да кажем „добро јутро“ и „добар дан“
Био је прохладан дан са првом суснежицом када су волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства у недељу 18. новембра 2018. године после Свете Литургије посетили Дом Стационар у Диљској. Суснежица нас је подсетила да смо на прагу зиме и да се морамо утоплити да нам ниске температуре и хладно време не би нашкодили. Постоји и једна друга врста хладноће о којој говори Јеванђеље у причи о милостивом Самарјанину коју смо управо чули на Светој Литургији. Од духовне хладноће, од хладног срца које не уме да воли се врло брижно треба чувати јер такво срце, срце без љубави није на спасење, не може да „наследи Живот вечни“. О томе је говорио Сам Спаситељ у разговору са закоником који га је питао: „Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим Живот вечни“. Љубав, љубав према Богу и ближњем, испуњавање ових двеју Јеванђељских заповести је најважније рекао је Господ.
А да је све врло једноставно показао је Христос одговоривши законику и на друго питање: ко је наш ближњи? У Јеванђељској причи о сусрету са човеком који је у невољи, каже се, да су поред њега равнодушно прошли свештеник и левит и да му је само Самарјанин пришао, само се он сажалио. Само је он „очима срца“ видео његове ране, „завио их и залио уљем и вином“ и „посадивши на своје кљусе“ довео га у гостионицу да га понегују. Само је Самарјанин „од оне тројице био ближњи“ човеку у невољи „онај који му милост учини“. Не само законика, него и све нас Господ на крају овог разговора саветује „Иди па и ти чини тако“ (Лк. 10,25-37) ако желиш да „наследиш Живот вечни“.
У Стационар, дом који је у саставу Геронтолошког центра Београд стигли смо око подне, пред ручак. У Стационару бораве наши суграђани, непокретни или теже покретни којима је у потпуности потребна туђа нега и помоћ. Један број корисника Стационара због прехладе није био за посете па смо се задржали у приземљу и обишли кориснике по собама и разговарали са онима који су се окупили у трпезарији. Као и увек особље Стационара је било врло предусретљиво и љубазно нас је примило.
Један од староседелаца Драган Протић је врло задовољан боравком у Стационару. Врло радо нам је рекао: „Ево, ускоро 16. децембра ће бити тачно двадесет година како сам у Стационару. Нисам имао боље услове ни код куће. Овде имам храну, комплетну бригу и много боље услове. Оно што ми недостаје то ми донесу посете, породица.“ Једна бака од осамдесет три године је рекла да јој је самоћа јако тешко падала. Од како јој је син пре пет година преминуо било јој је тешко што је сама. „Овде у Дому су пажљиви, могу да прошетам, поразговарам, увек неког има. Могу неком да кажем „добро јутро“ и „добар дан.“.
Нисмо веровали да госпођа Олга ведрог лица и живог погледа има деведесет три године. Има братанца који је повремено обилази али је усамљена јер више нема никог свог, никог од најближих. Разговара са нама, ипак, са пуно духа јер како је рекла, „ипак је здрава, не дај Боже да буде горе, то кажем и другима овде, да се не жале него да буду захвални. Човек мора да прихвати ситуацију у којој се нашао.“ Радо се сећа времена кад је радила, била је стенодактилограф, колико је само страница дневно откуцала и како су некад биле лепе зиме у Београду, када је снег био висок и шкрипао под ногама а деца се санкала на Калемегдану. Захвалила се на посети и пожелела нам на првом месту здравље, јер све остало ће се решити лако.
Пред наш одлазак видели смо оца Серафима врло задовољног јер је био у цркви на Светој Литургије. Његово здравствено стање се знатно поправило од момента доласка у Стационар. Има пуно планова и као увек добар духовни савет.
Ове посете нас увек подсећају колико су важне, „неважне“ ствари као што је обичан“ поздрав „добро јутро“ и „добар дан“ и колико смо у много чему врло богати иако не мислимо тако.
