Посета најстаријим суграђанима у Дому Стационару у Диљској

Овде могу неком да кажем „добро јутро“ и „добар дан“

Био је про­хла­дан дан са првом сусне­жи­цом када су волон­те­ри Мило­срд­не сек­ци­је Вер­ског добро­твор­ног ста­ра­тељ­ства у неде­љу 18. новем­бра 2018. годи­не после Све­те Литур­ги­је посе­ти­ли Дом Ста­ци­о­нар у Диљ­ској. Сусне­жи­ца нас је под­се­ти­ла да смо на пра­гу зиме и да се мора­мо уто­пли­ти да нам ниске тем­пе­ра­ту­ре и хлад­но вре­ме не би нашко­ди­ли. Посто­ји и јед­на дру­га врста хлад­но­ће о којој гово­ри Јеван­ђе­ље у при­чи о мило­сти­вом Самар­ја­ни­ну коју смо упра­во чули на Све­тој Литур­ги­ји. Од духов­не хлад­но­ће, од хлад­ног срца које не уме да воли се врло бри­жно тре­ба чува­ти јер такво срце, срце без љуба­ви није на спа­се­ње, не може да „насле­ди Живот веч­ни“. О томе је гово­рио Сам Спа­си­тељ у раз­го­во­ру са зако­ни­ком који га је питао: „Учи­те­љу, шта ми тре­ба чини­ти да насли­је­дим Живот веч­ни“. Љубав, љубав пре­ма Богу и бли­жњем, испу­ња­ва­ње ових две­ју Јеван­ђељ­ских запо­ве­сти је нај­ва­жни­је рекао је Господ.

А да је све врло јед­но­став­но пока­зао је Хри­стос одго­во­рив­ши зако­ни­ку и на дру­го пита­ње: ко је наш бли­жњи? У Јеван­ђељ­ској при­чи о сусре­ту са чове­ком који је у нево­љи, каже се, да су поред њега рав­но­ду­шно про­шли све­ште­ник и левит и да му је само Самар­ја­нин при­шао, само се он сажа­лио. Само је он „очи­ма срца“ видео њего­ве ране, „завио их и залио уљем и вином“ и „поса­див­ши на сво­је кљу­се“ довео га у гости­о­ни­цу да га поне­гу­ју. Само је Самар­ја­нин „од оне тро­ји­це био бли­жњи“ чове­ку у нево­љи „онај који му милост учи­ни“. Не само зако­ни­ка, него и све нас Господ на кра­ју овог раз­го­во­ра саве­ту­је „Иди па и ти чини тако“ (Лк. 10,25-37) ако желиш да „насле­диш Живот веч­ни“.

У Ста­ци­о­нар, дом који је у саста­ву Герон­то­ло­шког цен­тра Бео­град сти­гли смо око под­не, пред ручак. У Ста­ци­о­на­ру бора­ве наши сугра­ђа­ни, непо­крет­ни или теже покрет­ни који­ма је у пот­пу­но­сти потреб­на туђа нега и помоћ. Један број кори­сни­ка Ста­ци­о­на­ра због пре­хла­де није био за посе­те па смо се задр­жа­ли у при­зе­мљу и оби­шли кори­сни­ке по соба­ма и раз­го­ва­ра­ли са они­ма који су се оку­пи­ли у трпе­за­ри­ји. Као и увек осо­бље Ста­ци­о­на­ра је било врло пред­у­сре­тљи­во и љуба­зно нас је при­ми­ло.

Један од ста­ро­се­де­ла­ца Дра­ган Про­тић је врло задо­во­љан борав­ком у Ста­ци­о­на­ру. Врло радо нам је рекао: „Ево, уско­ро 16. децем­бра ће бити тач­но два­де­сет годи­на како сам у Ста­ци­о­на­ру. Нисам имао боље усло­ве ни код куће. Овде имам хра­ну, ком­плет­ну бри­гу и мно­го боље усло­ве. Оно што ми недо­ста­је то ми доне­су посе­те, поро­ди­ца.“ Јед­на бака од осам­де­сет три годи­не је рекла да јој је само­ћа јако тешко пада­ла. Од како јој је син пре пет годи­на пре­ми­нуо било јој је тешко што је сама. „Овде у Дому су пажљи­ви, могу да про­ше­там, пораз­го­ва­рам, увек неког има. Могу неком да кажем „добро јутро“ и „добар дан.“.

Нисмо веро­ва­ли да госпо­ђа Олга ведрог лица и живог погле­да има деве­де­сет три годи­не. Има бра­тан­ца који је повре­ме­но оби­ла­зи али је уса­мље­на јер више нема никог свог, никог од нај­бли­жих. Раз­го­ва­ра са нама, ипак, са пуно духа јер како је рекла, „ипак је здра­ва, не дај Боже да буде горе, то кажем и дру­ги­ма овде, да се не жале него да буду захвал­ни. Човек мора да при­хва­ти ситу­а­ци­ју у којој се нашао.“ Радо се сећа вре­ме­на кад је ради­ла, била је сте­но­дак­ти­ло­граф, коли­ко је само стра­ни­ца днев­но отку­ца­ла и како су некад биле лепе зиме у Бео­гра­ду, када је снег био висок и шкри­пао под нога­ма а деца се сан­ка­ла на Кале­мег­да­ну. Захва­ли­ла се на посе­ти и поже­ле­ла нам на првом месту здра­вље, јер све оста­ло ће се реши­ти лако.

Пред наш одла­зак виде­ли смо оца Сера­фи­ма врло задо­вољ­ног јер је био у цркви на Све­тој Литур­ги­је. Њего­во здрав­стве­но ста­ње се знат­но попра­ви­ло од момен­та дола­ска у Ста­ци­о­нар. Има пуно пла­но­ва и као увек добар духов­ни савет.

Ове посе­те нас увек под­се­ћа­ју коли­ко су важне, „нева­жне“ ства­ри као што је оби­чан“ поздрав „добро јутро“ и „добар дан“ и коли­ко смо у мно­го чему врло бога­ти иако не мисли­мо тако.