Улица Француска 31, I спрат
+381 11 2182 776
sekretar@starateljstvo.rs

Menu

Посета Милосрдне секције Дому за одрасла инвалидна лица

У љубави и радости нам се Господ отвара

На самом почетку црквене Нове године кад почиње годишњи богослужбени циклус а време се посматра кроз призму вечности и живот будућег века  на који смо милошћу Божијом призвани волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства су по благослову јереја Владимира Марковића генералног секретара у недељу 15. септембра 2019. године посетили Дом за одрасла инвалидна лица на Бежанијској коси. Пре посете су били на Светој Литургији у Параклису Светог првомученика и aрхиђакона Стефана у КБЦ „Бежанијска коса“ којом је началствовао јереј Лазар Војводић духовник Клинике. Простор Параклиса је само наизглед мали,    његове димензије су много веће јер свештеник ту врши Божанствену службу на коју могу доћи и причестити се они који се лече и они који их лече у овој установи и за које се отац Лазар увек посебно моли а болеснике везане за постељу редовно обиђе и причести. На Литургији су били и причестили се Антонија, Наташа и Саша наши познаници из Дома који су само захваљујући великој жељи и труду успели да дођу што многи станари Дома иако би хтели, нису у могућности. Сваки пут кад смо овде у Параклису на Литургији увек има младих породица и пуно деце која уносе радост својим присуством а такви су и њихови цртежи на тему великих празника Божића, Васкрса,… на зидовима болничког хола који оплемењују овај простор.

Само обнављајући себе можемо обновити  друге

У својој пастирској беседи отац Лазар је рекао да се на Литургији у том духовном окупљању у Христу Васкрсломе Богу нашем  ми стално обнављамо, стално регенеришемо. Он је навео пример да и у природи Господ омогућава да се и најједноставнија жива бића регенеришу а како не би омогућио то човеку који је саздан по слици и прилици Божијој. Видимо да  је савремени човек некако растрзан јер, како је рекао отац Лазар: „Ми смо као духовни а пуни смо непочинстава, греха, несавршенства. И слабо се у томе сналазимо. Али ето Господ нам је дао сваки дан, један дан кад смо ми позвани да се дефинишемо ко смо и шта смо. Где смо у овом, „распаднутом“ свету који и ми поспешујемо да се још више распада својим лошим понашањем према ближњима, према самима себи,  према самом Господу. Ми тако поспешујемотај духовни распад. Господ је милостив, Он нас подиже, регенерише, комплетан човек може да се обнови. Душа се наша обнавља, она се обнавља као и тело, обнављамо је причешћем. Ми се причешћујемо телом и крвљу Христовим али ми се пришечшћујемо и Љубављу Његовом неизмерном која изобилно излази и све нас обнавља, све нас регенерише, обнавља нас за живот вечни. Постајемо нова твар. И тако обновљени, како друго него да покушамо да обновимо и друге. А управо то и раде   ови пријатељи наши из Верског добротворног старатељства. Они покушавају својим трудом, обнављајући себе да обнове друге. А где је тај други? То смо сви ми. Не само они који су везани за колица или кревет или имају неке физичке сметње. Сви смо ми потребити да се неко стара у вери о нама. Па ето Света наша Црква је то разумела и покренула ту причу Верског добротворног старатељства и нека им је на здравље и спасење тај труд и рад на многа љета да се труде и да тај добар дух преносе у смирености, у смирености и радости. Јер само у радости Васкрсење долази. У љубави и радости нам се Господ отвара“ рекао је отац Лазар  и позвао нас да опет дођемо.

Кад постоји љубав нема граница, нема препрека

После Свете Литургије одлазимо у Дом за одрасла инвалидна лица. Испред Дома нас чека Бојан који је из ВДС-а довезао пакете са средствима за хигијену, воће и слаткише за станаре Дома. Ту је и Љиљана која је изашла да нас поздрави. Посебно се обрадовала кад је видела Василија. У Дому су обавештени да долазимо.  Полако уносимо ствари које смо донели. Улазимо  у салу за дневни боравак. Тамо се одржава шаховски турнир треће лиге Београда. Тихо, да не би ометали шахисте поздрављамо Момчила-Мому председника клуба и Рајка такође великог љубитеља шаха.   Љубазношћу судије господина Андрије Ратковића  добијамо податке о учесницима турнира. У току је  меч између ШК „Витез“ и домаћина ШК   „Погледи“.

У ходнику срећемо и поздрављамо „Великог Штрумфа“  станара кога смо упознали под тим надимком. Ту је и Милан младић који нам је прошли пут   рекао да се припрема за такмичење у стрељаштву. Питали смо га како је прошао. Задовољно је одговорио да је добро прошао на Државном првенству. А на потпитање које је место освојио, скромно је рекао да је освојио прво место и додао: „Није била јака конкуренција“. Казали смо да сигурно није у праву и да је освојио прво место зато што је добро гађао и имао најбољи резултат. Један други младић, Бора нам је рекао да га је обрадовало кад му је пријатељ из Цркве показао „Православље“ у коме је уз текст о нашој посети била фотографија на којој се и он налази.

Обилазимо кориснике по собама и у просторијама боравка на сваком спрату. Ту смо срели Небојшу младића који је на телевизору пратио светско првенсто у кошарци. Разговарали смо са Наташом, немирног духа која је иако у колицима  увек у покрету и вози кола. Посетили смо и сликара Рада Радуловића и замолили да нам као при сваком сусрету каже неко своје, лично животно искуство. Овог пута нам је рекао. „Кад победиш себе све си победио.“ Песник Душан Босанчић нас је питао да ли смо  објавили песму коју нам је дао прошли пут и интесовао се да ли би могли да му помогнемо да нађе издавача за трећу збирку песама.

Наш познаник из Камеруна нас је поздравио својим широким осмехом, већ је научио мало српески језик па смо се боље споразумели. Срели смо и Драгицу која је јако желела да има своју породицу и остварила је ту жељу. Има двоје деце и троје унучића. Расположено је рекла, кад смо је питали, да су сви добро. Током посете у дворишту је био пас који са фамилијом његовог власника редовно му долази у посету и док га чека игра се са Сашом.

Антонија нас не пушта да одемо а да не попијемо кафу у њеној соби, разговарамо и послужимо се бомбонама. Можемо рећи да се добро познајемо и реч по реч и она отвара срце. Говори да људи не могу ни да замисле како изгледа кад не можеш сам да устанеш, легнеш, обучеш се, очешљаш и толико тога најосновнијег  не  може да урадиш сам. Тешко јој пада кад  изађе у град и, мада није увек тако, суочи се са неразумевањем, равнодушношћу, одсуством спремности да јој се помогне да колицима уђе у неку просторију или приђе месту на које је пошла. То није била критика ни осуда него потреба да се подели оно што је доживела и што често доживаљавају особе с инвалидитетом куд год да пођу. А човек и с тешким облицима инвалидитета,  рекла је Антонија, је човек са свим оним особинама које га чине човеком. Она је уверена, иако можда звучи парадоксално, да Бог све зна, да зна шта јој треба и да брине о њој. Мада толико тога она не може, пуно тога и може. Антонија може да буде пријатељ, да пружи подршку, да воли. Зато је и рекла: „Кад постоји љубав, нема времена, нема континената, нема препрека“ што је искусила са својим пријатељима који живе на разним странама света. Ма како је Антонијин живот сложен она је открила његов прави смисао рекавши спонтано на крају нашег дружења „У принципу цела наука је у томе да волиш неког, да волиш другу особу“ а то би трбало да буде циљ сваког од нас.

Special
Offers
GET EXTRA 50% OFF
Mother's Day
Sale ends in
SHOP NOW