Посета Дому за одрасла инвалидна лица

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
A VPN is an essential component of IT security, whether you’re just starting a business or are already up and running. Most business interactions and transactions happen online and VPN

Настављамо тамо где смо стали

Посе­та и дру­же­ње волон­те­ра Мило­срд­не сек­ци­је Вер­ског добро­твор­ног ста­ра­тељ­ства са ста­на­ри­ма Дома за одра­сла инва­лид­на лица у неде­љу 4. новем­бра 2018. годи­не поче­ли су на нај­леп­ши начин, зајед­нич­ком моли­твом на Све­тој Литур­ги­ји у Пара­кли­су Све­тог архи­ђа­ко­на Сте­фа­на у КБЦ „Бежа­ниј­ска коса“ јер је међу сабра­ним вер­ним наро­дом било и неко­ли­ко ста­на­ра Дома. Слу­жба Божи­ја у бол­нич­ком про­сто­ру увек има неку посеб­ну лепо­ту јер се у току Литур­гиј­ског сабра­ња тај про­стор осве­ћу­је и бива „део Неба“ на земљи. Слу­жио је јереј Лазар Вој­во­дић духов­ник КБЦ-а „Бежа­ниј­ска коса“, а међу при­сут­ни­ма је као и при­ли­ком наших рани­јих посе­та било пуно мла­дих роди­те­ља са децом која увек уно­се радост.

Поже­лев­ши да Све­та Литур­ги­ја и Све­то При­че­шће они­ма који су се при­че­сти­ли буду на здра­вље и спа­се­ње и укре­пље­ње, духов­но узди­за­ње и сми­ре­ње отац Лазар је у бесе­ди о исце­ље­њу бесо­муч­ног (Лк. 8,26-39) изме­ђу оста­лог рекао: „Ето и овај што про­чи­та­смо у Јеван­ђе­љу из кога је Господ исте­рао демо­на, исте­рао је то ста­ње и он се радо­вао у сми­ре­њу поред ногу Господ­њих. Е сад каже он је обу­чен. Био је го, сад је обу­чен. Он је обу­чен у ту оде­ћу нетру­ле­жну, непро­па­дљи­ву. Не само да је био физич­ки обу­чен, то не тре­ба само буквал­но да раз­у­ме­мо. То је да се тај обу­као у исти­ни­ту веру, суо­чио се са исти­ни­тим Богом. И онај који се суо­чи са исти­ни­тим Богом не може да не буде сми­рен, не може а да не оздра­ви, не може, а да не буде поред Њега.

И то овај који је кидао лан­це, који је живео у гро­бо­ви­ма, упра­во онај који смо и ми нера­зум­ни, дивљи, нева­спи­та­ни у љуба­ви у одно­су јед­ни пре­ма дру­ги­ма. Гада­ри­ћа­ни смо и ми, ти који с вре­ме­на на вре­ме забо­ра­ви­мо да смо Божи­ји, да смо Њего­ва чада, да смо обу­че­ни у Њега“. Отац Лазар је рекао да често, кад поми­сли­мо да смо нај­ја­чи тад се раз­го­ли­ти­мо и тад поди­вља­мо и тешко да може­мо да се сми­ри­мо и да се при­зо­ве­мо к Њему. Опте­ре­ће­ни смо сво­јим гро­бо­ви­ма у који­ма смо сва­ки дан у сво­јим недо­стој­ним мисли­ма, сво­јим недо­стој­ним пона­ша­њи­ма, опте­ре­ће­ни сво­јим гро­бо­ви­ма у физич­ком сми­слу наших некрет­ни­на, наших непо­крет­но­сти и у тим нашим гро­бо­ви­ма и сами поста­је­мо окре­че­ни или нео­кре­че­ни мртва­ци ако робу­је­мо стра­сти­ма има­ња и пре­сти­жа. „Потреб­но нам је“ рекао је, „да као Хри­шћа­ни изла­зи­мо из тих наших гро­бо­ва. Како? У духу сми­ре­ња, у духу љуба­ви јед­них пре­ма дуги­ма. Немој­те да вам гро­бо­ви окре­че­ни или нео­кре­че­ни буду пре­те­жни­ји од љуба­ви коју има­те, коју тре­ба да дате јед­ни пре­ма дру­ги­ма. То је вели­ка оба­ве­за. Вели­ка је оба­ве­за да човек не буде опте­ре­ћен гро­бо­ви­ма него да буде опте­ре­ћен радо­шћу љуба­ви, не мислим опте­ре­ћен него да се насло­ни на Љубав Хри­сто­ву. Само тако ћемо вазда пред Њего­вим нога­ма бити и поди­ћи се као људи. Неће­мо бити бесо­муч­ни, неће­мо бити опте­ре­ће­ни јур­ца­њем за тим гро­бо­ви­ма.“

Отац Лазар је после бесе­де позвао при­сут­не да саслу­ша­ју бра­та у Хри­сту Вла­ди­ми­ра Кала­ман­ду про­фе­со­ра и књи­жев­ни­ка који ће нешто рећи о сво­јој новој и див­ној књи­зи за децу „Пла­ве ципе­ли­це – Чароб­не“. Аутор Вла­ди­мир Кала­ман­да је пред­ста­вља­ју­ћи ову књи­гу рекао да је прво почео да пише при­че сво­јој деци и да је вре­ме­ном од тих при­ча настао први роман, а затим и овај „Пла­ве ципе­ли­це – Чароб­не“. Сва­ка при­ча је допу­ње­на јед­ним нара­во­у­че­ни­јем, јед­ном поу­ком која јесте у сушти­ни хри­шћан­ска и везу­је се за раз­не теме, али основ­но о чему књи­га гово­ри јесу: поро­ди­ца, при­ја­те­љи и при­ро­да. Његов јунак Мрви­ца бри­не се упра­во о томе. Вла­ди­мир је при­сут­ној деци поде­лио и пот­пи­сао књи­ге, а јед­ну је покло­нио и Вер­ском добро­твор­ном ста­ра­тељ­ству.

Када смо после Све­те Литур­ги­је сти­гли у Дом за одра­сла инва­лид­на лица било је про­хлад­но и дво­ри­ште је било пра­зно. У сали у којој се обич­но оку­пља­ју ста­на­ри у току је био шахов­ски тур­нир. Суди­ја Дејан Бече­лић нам је рекао да је у току меч изме­ђу еки­пе Дома „Погле­ди“ и еки­пе „Витез“ у скло­пу Тре­ће лиге Бео­гра­да. Ста­на­ре Дома смо оби­шли по соба­ма и поде­ли­ли воће, „Пра­во­сла­вље“ и „Миси­о­нар“. Има­ли смо и љуба­зног води­ча, нашу дра­гу Анто­ни­ју која је зајед­но са нама била на Све­тој Литур­ги­ји. Неке од ста­на­ра смо мало боље упо­зна­ли и сва­ки пут кад дође­мо као да само наста­вља­мо раз­го­вор тамо где смо ста­ли. Посеб­но о духов­ном живо­ту, њихо­вој жељи и могућ­но­сти да при­сту­пе Све­тој Тај­ни При­че­шћа, чита­њу Све­тог Писма и о ноше­њу живот­ног крста по угле­ду на Рас­пе­тог и Вас­кр­слог Госпо­да Ису­са Хри­ста. Иако у пот­пу­но­сти зави­се од туђе бри­ге и неге мно­ги од њих се у скла­ду са сво­јим могућ­но­сти­ма тру­де да воде акти­ван живот кроз низ актив­но­сти које се у окви­ру Дома орга­ни­зу­ју. Јед­на од тих актив­но­сти су спорт­ска так­ми­че­ња у току новем­бра која се орга­ни­зу­ју пово­дом 3. децем­бра Међу­на­род­ног дана осо­ба са инва­ли­ди­те­том. Увек нас зади­вљу­је како ста­на­ри Дома упр­кос физич­ких, теле­сних огра­ни­че­ња због инва­ли­ди­те­та има­ју сми­ре­ње, ведар дух и успе­ва­ју да овла­да­ју раз­ли­чи­тим вешти­на­ма и зна­њи­ма, да пишу песме, сли­ка­ју и осва­ја­ју врхун­ске награ­де на Пара­о­лим­пиј­ским игра­ма. И да се међу­соб­но пома­жу. У току оби­ла­ска ста­на­ра Дома по соба­ма Анто­ни­ја нас је упо­зна­ла са јед­ним стран­цем, мла­ди­ћем из Каме­ру­на са којим је волон­тер­ка која зна фран­цу­ски мало раз­го­ва­ра­ла. Али више од речи о овом мла­ди­ћу гово­рио је његов осмех и поглед који­ма нас је осво­јио.

Анто­ни­ја нас је у сво­јим коли­ци­ма испра­ти­ла до ауто­бу­ске ста­ни­це иако је вре­ме било про­хлад­но и ветро­ви­то. Бла­го­да­ри­мо јој на њеној љуба­ви и тру­ду јер је она од раног јутра, пошто је била на Све­тој Литур­ги­ји у Пара­кли­су Све­тог архи­ђа­ко­на Сте­фа­на у КБЦ „Бежа­ниј­ска коса“ до подне­ва била актив­на, без одмо­ра у жељи да буде са нама и тако улеп­ша­ла нашу посе­ту и дру­же­ње са ста­на­ри­ма Дома. Вра­ћа­мо се нашим домо­ви­ма и сва­ко­днев­ним оба­ве­за­ма. У мисли­ма су нам при­ме­ри сми­ре­ња наших при­ја­те­ља које смо посе­ти­ли. И Јеван­ђељ­ска при­ча о исце­ље­њу бесо­муч­ног и речи оца Лаза­ра да нам ништа не сме бити пре­те­жни­је од љуба­ви коју тре­ба да даје­мо јед­ни дру­ги­ма јер ћемо само тако, као бесо­муч­ни кога је Господ исце­лио вазда пред Њего­вим нога­ма бити.