Посета Дому Стационару у Диљској на Материце

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
Волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства су на Материце у недељу 24. децембра 2017. године дошли у посету најстаријим суграђанима у Дому Стационару у Диљској. Дан је био леп и сунчан а улице пуне људи који ужурбано хитају за својим пословима и обавезама.

[vc_row][vc_column][vc_column_text]На Материце наши најстарији суграђани песмом и стиховима обрадовали  волонтере Милосрдне секције

 

Волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства су на Материце у недељу 24. децембра 2017. године дошли у посету најстаријим суграђанима у Дому Стационару у Диљској. Дан је био леп и сунчан а улице пуне људи који ужурбано хитају за својим пословима и обавезама. На путу до Дома пажња и мисли волонтера су још увек биле на Јеванђељској причи о Свадби Царевог Сина која је ове недеље прочитана на Светој Литургији и на томе како да се у вреви свакодневнице не оглуше о позив на Велику вечеру на коју је, по речи Господњој „много званих, али је мало изабраних“ (Лк. 14, 16-24) .

Волонтере је у Дому чекало пријатно изненађење, прави мали концерт музичке секције Дома на Материце. На репертоару је било више најлепших староградских песама, међу којима су биле песме „Ајде Като ајде злато“, „Где си даси мој голубе бели“, „Ој Мораво, ој Мораво“ и друге а на крају песма посвећена Пресветој Богородици „Ој Маријо славна“. Чланице ове мале групе су увежбано с великим задовољством извеле свој програм. Идеја за оснивање музичке секције Дома, у коју је свако добродошао, је потекла од госпође Иване Владимир, професора енглеског језика у основној  школи и појца, која води секцију. Госпођа Ивана пева у црквеном хору и изучава и веома воли певничко појање. Летос је волонтирала у Црквеној кухињи. Станује на Карабурми и рекла је да јој је било тешко  да пролази  поред овог Дома а да нешто не уради за оне који живе у њему. На наше питање шта је на то покреће одговорила је:

– Љубав према Цркви и међусобна наша љубав, кроз заједничку молитву на Светој Литургији, на јутрењу и на вечерњем ми се молимо за цео свет. То сам схватила ишчитавајући на црквенословенском службе светитељима из Минеја, схватила сам јачину и лепоту сваке речи којима се светитељи славе и како нас упућују да живимо и волимо“.

Наша стара познаница  госпођа Љиљана Живановић прочитала је  песму „Уочи Усековања 2017“ посвећену волонтерима Милосрдне секције и како је рекла „одрешила се на  Материце“. Подсетила нас је и на стихове њене старије песме која говори о овом празнику. Своју песму „Отац“ је рецитовала и причу „Свитац“ читала госпођа Снежана Димић. Госпођа Димић је учествовала на више конкурса литерарног стваралаштва геронтолошких домова из целе Србије и освајала награде и прва места. Волонтери су разговарали са корисницима Дома који су се окупили у трпезарији међу којима је био и јеромонах Серафим из Сремске епархије. Он је дијабетичар, од недавно је у Дому и веома се похвално изразио о терапеуту који је са њим  вежбао тако да сад може да устане из колица и направи неколико корака. Са волонтерима је  разговарао о животу у манастиру, о свом монашењу, како је добио име Серафим по Светом Серафиму Саровском и о молитви.

Волонтери су обишли и кориснике Дома по собама где је сваки сусрет прича за себе. Посебан утисак је оставила госпођа Биљана Павлица, ведрог духа и лика као да нема осамдесет шест година. Павлица је њено девојачко презиме, отац јој је био свештеник у Двору. „Страдао је“ рекла је „на Јадовну, бацили су га живог у јаму. А мајка се све надала да је жив. Говорила је:  јавио би се и да је у мишијој рупи“.

Као што волонтери обрадују оне које посећују у домовима социјалне заштите Града Београда дружењем и скромном понудом, најчешће воћем и црквеном штампом, тако и њихови корисници умеју да обрадују волонтере. Као што су то приликом ове посете Дому Стационару у Диљској урадили његови корисници својом песмом и стиховима. И речима захвалности што њихова, наша Православна црква мисли на њих и нису заборављени. А то уздарје и та захвалност и јесте нешто најлепше што подстиче волонтере Милосрдне секције Верског добротворног старатељства да недељом после Свете Литургије одложе све друго и иду у ове  посете.[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][ultimate_heading main_heading=“Уочи Усековања 2017.“ margin_design_tab_text=““]

[/ultimate_heading][vc_column_text]

„Православље“, крстић, крема, иконица
У соби сам у кревету, али неста туга с болног лица.
Наташа, Неша, Тамара, Пеђа,…предводи их Василије
За Дом Сунце најмилије.

Тамарин осмех плени, боли нестају,
очи нетремице Тамару гледају.
Неша и Пеђа као два дива,
Моје их око снима.

Наташа је већ наша.
Док моја цимерка Вера
„Православље “ и крстић љуби и Богу се моли,
моје срце песмом проговори.

Песмица се већ у глави кује.
Пишем и желим да се чује.
Кад поново дођу,
да им читам- да их обрадујем.

[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][ultimate_heading main_heading=“Материце“ margin_design_tab_text=““]

[/ultimate_heading][vc_column_text]

Материце, Материца у мајке је тужно лице.
У Дому сам синови не вежу,
У грудима болови ме стежу,…
Зове Вуки, зове Миша и онда се све утиша.
Унук и унука бако не пати,
Увек ћемо те телефоном звати.

Аутор Љиљана Живановић

[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][ultimate_heading main_heading=“Отац“ margin_design_tab_text=““]

[/ultimate_heading][vc_column_text]

Како нам је мајка драга,
Како јој је око мило,
Тако нам је отац снага,
Која диже дечије крило.

Мајчин глас нам срцу годи,
Код мајке је лек свих мука,
Али нас ка Богу води
И очева јака рука.

Дечје јаде мајка блажи,
И милошту она даје,
А кад се јунаштво тражи,
Прави пример отац нам је!

Сузом мајка дете прати,
Молитву јој сам Бог чује
А ко ће од деце знати
Шта отац све жртвује.

У крило нас мајка прима
Нема ветра у тој луци
А колико добра има
У очевој топлој руци.

Сви се своје мајке сете,
Кад се добри дани губе
Ал с признањем и поносом
И очеву руку грле.

[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][ultimate_heading main_heading=“Свитац“ margin_design_tab_text=““]

[/ultimate_heading][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_column_text]

Дечак је патио што је усамљен. Нико га не разуме.Никоме није стало до њега.Једне вечери ухватио је свица у кутију шибица.Брзо га је однео кући.Сакривао га је.Он му је био једини пријатељ.Поверио му је да пати од самоће.Свитац га је молио да га пусти његовом јату. А он ће увек бити уз њега.рекао му је да мора да се потруди око други, да слободно риђе друговима.Дечак га је пустио у ноћ.
Чудо се догодило, другови су га позвали у биоскоп.Био је пресрећан.Нађи свог свица.

Аутор: Снежана Димић

[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_masonry_media_grid grid_id=“vc_gid:1514297394722-5064ba5c-9a08-3″ include=“25810,25811,25812,25813,25814,25815,25816,25817,25818,25819,25820,25821,25822,25823,25824,25825,25826,25827,25828,25829,25830,25831″][/vc_column][/vc_row]