Школа која отвара „прозор у свет“
По изузетно лепом и сунчаном дану волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства посетили су у недељу 17. марта 2019. године, после Свете Литургије, Дом Школе за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић“. Догађај који описује Јеванђеље прве недеље Великог Часног Поста говори о сусрету апостола са Христом када је апостол Филип познавши у Њему Месију, Спаситеља рекао своме другу Натанаилу „Дођи и види“ (Јн 1, 43–51). Тај позив важи увек и упућен је свакоме од нас „ако имамо очи да видимо и уши да чујемо“. А да би имали духовни вид и слух наше срце мора бити чисто. Зато је важно да посни пут Велике четрдесетнице пређемо у покајању и уклонимо из нашег срца греховну таму да би га испунила радост и сила Васкрсења Христовог.
Школа за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић“ слепој и слабовидој деци из целе Србије пружа могућност да се уз примену најсавременијих метода и техника развију у радно способне и самосталне особе. Школа у томе постиже изузетне резултате. Ова реномирана школа је 2017. године прославила сто година постојања и рада и од тада до данас, пожртвованим трудом генерација васпитача, наставника и особља школе на најбољи начин наставља племенити труд оснивача школе Вељка Рамадановића.
Делатност школе обухвата припрему за школу, предшколски узраст, и основно и средње образовање. Деца похађају наставу по редовном наставнном плану и програму прилагођеном деци оштећеног вида. Према потребама ученика и деце школа организује индивидуалне терапеутске програме: логопедски третман, визуелни тренинг, сензомоторну интеграцију, описмењавање на Брајевом писму, оријентацију и самостално кретање, обуку из информатике и рачунарства за слепе и слабовиде и друге програме. При школи је дом ученика у коме је организован васпитни рад, смештај, исхрана и превентивна здравствена заштита и нега ученика.
Дан је био сунчан, али прохладан и у дворишту дома није било деце кад смо стигли у посету. Дежурне васпитачице су нас врло љубазно примиле, разговарале са нама и послужиле кафом и чајем док су се деца окупила у дневном боравку. Полако смо се упознали и то прво дечака који воли један псалам, псалам сто тридесет шести „Славите Господа, јер је добар; јер је до вјека милост Његова“. Васпитчица нам је рекла да га он врло радо слуша и певуши. Када пожели дечак јој каже „пусти оне твоје попиће“ и када она пусти преко мобилног телефона појање псалма дечак га певуши што смо и ми могли да чујемо. Док смо ми разговарали један други дечак је тражио партнера за шах и Душан је са њим одиграо партију. Упознали смо дечака који похађа школу за физиотерапеута и две девојчице које иду у трећи разред правно биротехничке школе. Упознали смо њихову другарицу која воли да глуми и пева а затим и сестре близнакиње које свирају у рок групи „Докторова кула“. Свирају домаће песме и три њихове, ауторске. Нису музички образоване, саме уче, рекле су нам. Ту је био и дечак с лоптом који воли кошарку.
Деца са којом смо разговарали су била врло отворена и заинтересована да нас упознају. За дивљење је њихов труд и труд њихових наставника и васпитача и свих који у овој школи и дому заједно са директорицом госпођом Радмилом Лабан брину о њима да у потпуности развију своје таленте и оспособе се за самостални живот. А то је, ако би могли тако да кажемо и аманет оснивача Школе Вељка Рамадановића који је далеке 1917. године основао прву српску школу за слепе, првобитно за ослепеле и оглувеле српске ратнике у Бизерти. Он је несебичним, пионирским радом допринео стварању услова за школовање слепе, глувонеме и друге деце са посебним потребама и формирању првих установа ове врсте у Србији у бурним годинама крајем деветнаестог и у првој половини двадесетог века. Резултати који се постижу у Школи која носи његово име би га сигурно обрадовали јер се деци уз најсавременија средства и методе отвара „прозор у свет“. Тај „прозор“ је он отворио далеке 1918. године када је штампао први српски буквар за слепе Брајевом азбуком коју је нашем језику прилагодио још 1895. године. Назив буквара „Моје прво радовање“ речито говори о том „прозору у свет“ за слепу и слабовиду децу, али и о аутору буквара који је о њима толико мислио и желео да им помогне.