Посета Дому Школе за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић“

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
По из­у­зет­но ле­пом и сун­ча­ном да­ну во­лон­те­ри Ми­ло­срд­не сек­ци­је Вер­ског до­бро­твор­ног ста­ра­тељ­ства по­се­ти­ли су у не­де­љу 17. мар­та 2019. го­ди­не, по­сле Све­те Ли­тур­ги­је, Дом Шко­ле за уче­ни­ке оште­ће­ног ви­да „Вељ­ко Ра­ма­да­но­вић“.

Школа која отвара „прозор у свет“

По из­у­зет­но ле­пом и сун­ча­ном да­ну во­лон­те­ри Ми­ло­срд­не сек­ци­је Вер­ског до­бро­твор­ног ста­ра­тељ­ства по­се­ти­ли су у не­де­љу 17. мар­та 2019. го­ди­не, по­сле Све­те Ли­тур­ги­је, Дом Шко­ле за уче­ни­ке оште­ће­ног ви­да „Вељ­ко Ра­ма­да­но­вић“. До­га­ђај ко­ји опи­су­је Је­ван­ђе­ље пр­ве не­де­ље Ве­ли­ког Ча­сног По­ста го­во­ри о су­сре­ту апо­сто­ла са Хри­стом ка­да је апо­стол Фи­лип по­знав­ши у Ње­му Ме­си­ју, Спа­си­те­ља ре­као сво­ме дру­гу На­та­на­и­лу „До­ђи и ви­ди“ (Јн 1, 43–51). Тај по­зив ва­жи увек и упу­ћен је сва­ко­ме од нас „ако има­мо очи да ви­ди­мо и уши да чу­је­мо“. А да би има­ли ду­хов­ни вид и слух на­ше ср­це мо­ра би­ти чи­сто. За­то је ва­жно да по­сни пут Ве­ли­ке че­тр­де­сет­ни­це пре­ђе­мо у по­ка­ја­њу и укло­ни­мо из на­шег ср­ца гре­хов­ну та­му да би га ис­пу­ни­ла ра­дост и си­ла Вас­кр­се­ња Хри­сто­вог.

Шко­ла за уче­ни­ке оште­ће­ног ви­да „Вељ­ко Ра­ма­да­но­вић“ сле­пој и сла­бо­ви­дој де­ци из це­ле Ср­би­је пру­жа мо­гућ­ност да се уз при­ме­ну нај­са­вре­ме­ни­јих ме­то­да и тех­ни­ка раз­ви­ју у рад­но спо­соб­не и са­мо­стал­не осо­бе. Шко­ла у то­ме по­сти­же из­у­зет­не ре­зул­та­те. Ова ре­но­ми­ра­на шко­ла је 2017. го­ди­не про­сла­ви­ла сто го­ди­на по­сто­ја­ња и ра­да и од та­да до да­нас, по­жр­тво­ва­ним тру­дом ге­не­ра­ци­ја вас­пи­та­ча, на­став­ни­ка и осо­бља шко­ле на нај­бо­љи на­чин на­ста­вља пле­ме­ни­ти труд осни­ва­ча шко­ле Вељ­ка Ра­ма­да­но­ви­ћа.

Де­лат­ност шко­ле об­у­хва­та при­пре­му за шко­лу, пред­школ­ски уз­раст, и основ­но и сред­ње обра­зо­ва­ње. Де­ца по­ха­ђа­ју на­ста­ву по ре­дов­ном на­ставн­ном пла­ну и про­гра­му при­ла­го­ђе­ном де­ци оште­ће­ног ви­да. Пре­ма по­тре­ба­ма уче­ни­ка и де­це шко­ла ор­га­ни­зу­је ин­ди­ви­ду­ал­не те­ра­пе­ут­ске про­гра­ме: ло­го­пед­ски трет­ман, ви­зу­ел­ни тре­нинг, сен­зо­мо­тор­ну ин­те­гра­ци­ју, опи­сме­ња­ва­ње на Бра­је­вом пи­сму, ори­јен­та­ци­ју и са­мо­стал­но кре­та­ње, обу­ку из ин­фор­ма­ти­ке и ра­чу­нар­ства за сле­пе и сла­бо­ви­де и дру­ге про­гра­ме. При шко­ли је дом уче­ни­ка у ко­ме је ор­га­ни­зо­ван вас­пит­ни рад, сме­штај, ис­хра­на и пре­вен­тив­на здрав­стве­на за­шти­та и не­га уче­ни­ка.

Дан је био сун­чан, али про­хла­дан и у дво­ри­шту до­ма ни­је би­ло де­це кад смо сти­гли у по­се­ту. Де­жур­не вас­пи­та­чи­це су нас вр­ло љу­ба­зно при­ми­ле, раз­го­ва­ра­ле са на­ма и по­слу­жи­ле ка­фом и ча­јем док су се де­ца оку­пи­ла у днев­ном бо­рав­ку. По­ла­ко смо се упо­зна­ли и то пр­во де­ча­ка ко­ји во­ли је­дан пса­лам, пса­лам сто три­де­сет ше­сти „Сла­ви­те Го­спо­да, јер је до­бар; јер је до вје­ка ми­лост Ње­го­ва“. Вас­пит­чи­ца нам је ре­кла да га он вр­ло ра­до слу­ша и пе­ву­ши. Ка­да по­же­ли де­чак јој ка­же „пу­сти оне тво­је по­пи­ће“ и ка­да она пу­сти пре­ко мо­бил­ног те­ле­фо­на по­ја­ње псал­ма де­чак га пе­ву­ши што смо и ми мо­гли да чу­је­мо. Док смо ми раз­го­ва­ра­ли је­дан дру­ги де­чак је тра­жио парт­не­ра за шах и Ду­шан је са њим од­и­грао пар­ти­ју. Упо­зна­ли смо де­ча­ка ко­ји по­ха­ђа шко­лу за фи­зи­о­те­ра­пе­у­та и две де­вој­чи­це ко­је иду у тре­ћи раз­ред прав­но би­ро­тех­нич­ке шко­ле. Упо­зна­ли смо њи­хо­ву дру­га­ри­цу ко­ја во­ли да глу­ми и пе­ва а за­тим и се­стре бли­зна­ки­ње ко­је сви­ра­ју у рок гру­пи „Док­то­ро­ва ку­ла“. Сви­ра­ју до­ма­ће пе­сме и три њи­хо­ве, ау­тор­ске. Ни­су му­зич­ки обра­зо­ва­не, са­ме уче, ре­кле су нам. Ту је био и де­чак с лоп­том ко­ји во­ли ко­шар­ку.

Де­ца са ко­јом смо раз­го­ва­ра­ли су би­ла вр­ло отво­ре­на и за­ин­те­ре­со­ва­на да нас упо­зна­ју. За ди­вље­ње је њи­хов труд и труд њи­хо­вих на­став­ни­ка и вас­пи­та­ча и свих ко­ји у овој шко­ли и до­му за­јед­но са ди­рек­то­ри­цом го­спо­ђом Рад­ми­лом Ла­бан бри­ну о њи­ма да у пот­пу­но­сти раз­ви­ју сво­је та­лен­те и оспо­со­бе се за са­мо­стал­ни жи­вот. А то је, ако би мо­гли та­ко да ка­же­мо и ама­нет осни­ва­ча Шко­ле Вељ­ка Ра­ма­да­но­ви­ћа ко­ји је да­ле­ке 1917. го­ди­не осно­вао пр­ву срп­ску шко­лу за сле­пе, пр­во­бит­но за осле­пе­ле и оглу­ве­ле срп­ске рат­ни­ке у Би­зер­ти. Он је не­се­бич­ним, пи­о­нир­ским ра­дом до­при­нео ства­ра­њу усло­ва за шко­ло­ва­ње сле­пе, глу­во­не­ме и дру­ге де­це са по­себ­ним по­тре­ба­ма и фор­ми­ра­њу пр­вих уста­но­ва ове вр­сте у Ср­би­ји у бур­ним го­ди­на­ма кра­јем де­вет­на­е­стог и у пр­вој по­ло­ви­ни два­де­се­тог ве­ка. Ре­зул­та­ти ко­ји се по­сти­жу у Шко­ли ко­ја но­си ње­го­во име би га си­гур­но об­ра­до­ва­ли јер се де­ци уз нај­са­вре­ме­ни­ја сред­ства и ме­то­де отва­ра „про­зор у свет“. Тај „про­зор“ је он отво­рио да­ле­ке 1918. го­ди­не ка­да је штам­пао пр­ви срп­ски бу­квар за сле­пе Бра­је­вом азбу­ком ко­ју је на­шем је­зи­ку при­ла­го­дио још 1895. го­ди­не. На­зив бу­ква­ра „Мо­је пр­во ра­до­ва­ње“ ре­чи­то го­во­ри о том „про­зо­ру у свет“ за сле­пу и сла­бо­ви­ду де­цу, али и о ау­то­ру бу­ква­ра ко­ји је о њи­ма то­ли­ко ми­слио и же­лео да им по­мог­не.