Верско добротворно старатељство (ВДС) – систем у којем 10 запослених и преко 300 волонтера пружају  разне врсте  помоћи. Њихов  рад, како објашњава свештеник Влада Марковић, секретар  ВДС-а,  је  подељен у седам области-ресора: просветни обухвата различиту бесплатну наставу,  од учења језика до припремне наставе за ђаке и студенте; милосрдна секција посећује  домове  за децу без родитељског старања, домове за старе, дечије болнице, стационаре  за децу са сметњама у развоју  и друге установе социјалне заштите; правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ; кроз здравствено саветовалиште односно амбуланту и апотеку  ВДС-а пружа се  здравствена заштита  из скоро свих медицинских специјалности; породица, брак и васпитање је ресор где породице добијају различите врсте материјалне и саветодавне  помоћи; коначно,  у црквеној кухињи –  коју чине  две потпуно професионалне кухиње, једна трпезарија  и још четири пункта  –  свакодневно  се храни  2.000 људи.

Са свештеником Владом Марковићем разговарамо о раду ВДС-а, о социјалној делатности Цркве и шта хришћани могу да науче  из претходних месеци.

Интервју је вођен електронском поштом.

ВРЕМЕ:  Шта сте све радили за време пандемије вируса корона? И шта другачије, више  или мање, у односу на раније?

ВЛАДА МАРКОВИЋ:  Услед  новонастале ситуације са вирусом  корона  и проглашења ванредног стања у земљи, нисмо обуставили наш рад. Међутим,  донели  смо  низ мера и одлука о промени начина рада.

У Црквеној кухињи није припремана храна свакодневно. Наиме ,  16. марта,  приликом поделе куваног оброка свим корисницима кухиње испоручили смо залихе  хране и намирница за наредних десет  дана. То је важило и за пунктове на којима се храна дели у Француској улици и при храмовима. Затим , корисницима који живе на улици делили смо конзервирану храну сваког понедељка за наредну недељу. Исто је била и са поделом лекова болеснима.  Како су посете болницама биле забрањене, милосрдна секција ВДС-а одлазила је у кућне посете. Вишедетним породицама и свима који су стари и изнемогли,  наши возачи су достављали основне животне  намирнице током радне недеље. Здравствено саветовалиште и лекарски прегледи су се обављали према потребама.

Наша православна вера и љубав према свима у оваквим ситуацијама су били на испиту. Од нас се очекивало да се молимо за оне који су у потреби и немоћи и да чинимо све што је у нашој моћи,  па чак и више,  жртвујући се за потребите, пројављујући своје милосрђе и човекољубље, али на одговоран начин,  како би било највише на корист нашим корисницима,  а  не угрожавајући ничије здравље. Позивали смо оне који се осећају здравим да се не боје и да пројаве жељу и храброст да се жртвују за своје ближње и све који су у невољи,  а оне који имају назнаке болести да пројаве своје чојство и да све чине да друге заштите од себе.

Ко су примаоци помоћи коју пружате?

Корисници Црквене кухиње су људи различитог профила. Ми не гледамо на њихову верску или националну припадност. Помажемо свима којима је потребно. Свима њима заједничко је да су из разорених породица. Било својом кривицом или кривицом других,  на њиховом примеру видимо колико је породица битна у систему друштва. Нама се данас намећу пакети људских права без праве бриге за породицу као најздравију ћелију друштвеног уређења, где ће сваку ману и недостатак надокнадити љубав најближих за опстанак здраве породице. У транзицији и трци за профитом многи су постали жртве пропалих државних пројеката и себичности ближњих. Отуда не чуди што се све више људи нашло на улици и што смо многима од њих ми једина утеха. Постоје и многе породице које имају свој кров над главом,  али их систем не препознаје као потребите. И они налазе утеху и подршку код нас. Данас је довољно да један од супружника остане без посла, и да једна плата не може да покрије месечне трошкове породице,  а да они при том не потпадају под категорију социјалних случајева.

Колико се, кроз давање, оплемењује онај који даје?

Ми из Светог Писма знамо да је „блаженије давати,  него ли примати. “  И заиста се сваки труд око помоћи потребитима преобрази у својеврсну самопомоћ,  јер сви који помажу врло брзо  осете снажну повратну енергију,  задовољство које се темељи на захвалности оних којима је помоћ пружена. И када  се тај низ настави дуготрајно,  задобије се осећај оне јеванђелске „сиромахе ћете имати свагда а мене нећете имати“,  где нам постаје јасно да сиромаси постоје Божијом вољом за њих  и да наше није да исправљамо „Божију неправду“, већ да својим делима сведочимо своју веру. Онај мир који човек осети на основу сведочанства своје вере сигуран је показатељ да је већу корист примио онај који даје од онога који помоћ прима.

Гледала сам једну емисију у којој сте Ви и Ваша супруга били гости и новинарка је кратко разговарала и са Вашом децом. У једном тренутку Ваш син каже да када порасте жели да буде свештеник јер му се свиђа тај посао да помаже људима и мени је лепо како је он свештенство доживео. С друге стране, неретко чујемо да би СПЦ могла или морала више да се ангажује у хуманитарном раду, као и да представници Цркве нису у довољној мери окренути ка човеку, што је, по мени, добронамерна, конструктивна критика. Како ви то видите?

Уколико су приговори заиста добронамерни, а таквих је реално мало, могао бих да разумем. Схватање мог сина, дечака од девет  година никако не сме да исцрпи представу Цркве коју многи одрасли имају. Црква на жалост није само социјална установа. То је један од њених подразумеваних атрибута,  али она је много више и изнад тога. Као заједница Светих она је мост од земље ка небу која нашу земаљску реалност преображава у вечну заједницу Царства Божијег. Као таква, њена суштина наизглед због свога циља, живота у вечној заједници са Богом, може да стави у други план све оне ситуације које томе циљу предходе. И може да нас завара да је неосетљива на људску патњу. Али то су све  предуслови на путу спасења. С  друге стране,  свесни да нас подвиг и страдање приближавају Богу не можемо да останемо слепи на све оне који тај подвиг не издрже и којима је након пада потребна подршка. То је такође задатак Цркве да  брине о ранама најрањивијих.

Колика је видљивост у јавности онога што Црква ради на пољу добротворне делатности?

Црква ради, Црква живи,  али не живе сви у њој. Они који живе као чланови Цркве, они знају шта Црква чини. Они који су у Цркви гладни,  они знају шта по том питању Црква чини. Проблем је што је данас мало заиста гладних хлеба,  а много оних који су гладни критике и осуђивања. Ми смо у ери кампање против Цркве на свим нивоима. Од владика до свештеника и вероучитеља. Сви су на тапету. И брзи прсти на тастатури не праштају. Али у реалном животу имамо заиста гладне који користе помоћ, и они знају где да је траже. Имамо и оне богате који помажу преко нас. А тастатуре не морају да знају баш све. Постоје речи као што су понос у који се не дира, фотографија која се не објави, слика која остане у меморији малог мозга жива и живља него на фејсбуку. Постоји и она јеванђелска да не зна левица шта чини десница. А постоје и они у Цркви чији образ не желимо да белимо. Све у свему,  они којима је потребно, они знају. Они који би да философирају они нека наставе како им је воља. Бог зна. А што се примера тиче: сви они који код нас дођу да помогну другима када виде да нема агресивног маркетинга остају наши добротвори заувек. Смучило се људима што се свида само прича и рекламира. Свиђа им се кад се нешто ради конкретно.

Чему нас, на пољу солидарности и односа према другом, учи ситуација изазвана пандемијом и колико ћемо те лекције усвојити?

Размишљам колико је све ово што нам се дешава последњих месеци спасоносно за нас. Захватила нас је опасност од болести и пренула из осећаја задовољства собом. А тако силно смо се свиђали себи, онакви какви јесмо, и без снаге да било шта мењамо код себе. А онда смо на силу почели да се мењамо. Приближила нам се смрт у свим својим облицима. Паника, страх, хистерија, хиљаду питања о вирусима, бактеријама, добрим и лошим лекарима, терапијама и све тако редом. Како да се причестим, хоћу ли се заразити, да ли да љубим икону, крст, носим маску, кљукам витамине. Па сад ко је храбар, ко је кукавица, ко је прави верник,  а ко Јуда?

И кад смо се уморили и кад смо попалили кандила испред својих икона у кући, Господ нам је проговорио. Обрисао нам је све информације које су биле непотребне и оставио нам само битну: Дођи и види.

Где да дођем, са ким, са чим, како, шта да обучем, шта да понесем? Сва ова питања нису више била тако битна. Кренули смо охрабрени у Цркву, захвални што смо ту, са ким год, у чему год, само да смо ту што чешће. И радост која је обасјавала све вас била је видљива и са неба и са земље. Приближили смо се смрти из угла живота кога нема без заједнице. Нема га без Цркве, заједнице светих. Освешћени да смо део те заједнице доживели смо колективну катарзу, заједничко покајање. И зато смо се онако раширили по портама показујући да не постоје границе Цркве Божије ако смо ту. А у Цркви нема гурања, нема гужве, нема буке и галаме. У Цркви влада савршени склад, молитвена тишина и анђеоски пој. И ми, многи свештеници, смо се такође променили. Видели смо ко нас води,  а ко нас заводи. И освестили смо се каквог смо величанственог Божијег дела сатрудници.

Сви људи ВДС-а

ВРЕМЕ : Како се ВДС мењало, развијало и какво је данас у односу и на оно време када сте Ви дошли на место секретара?

ВЛАДА МАРКОВИЋ:  У мандату који нам је дат ове 2020. године прославили смо 11 година колико водимо један јако значајан вид постојања наше Српске православне цркве, њену унутрашњу мисију у Београду. Црквене болнице, сиротишта, домови за сиромашне и старе, кухиње за гладне, конаци за странце, једном речју све што је Свети Сава направио и оставио, постојало је само у нашим главама, као идеја, као живо сећање и инспирација те 2009 године. Нису ни све наше главе постојале, већ само моја и господина Ратка Канлића. У туђој канцеларији пословне зграде Града Београда са једним компјутером и учионицом са клупама у Француској бр. 31. Склепан тоалет је био испред око кога су се све комшије буниле што је ту. А у канцеларији са актом који ми је уручен на руке добио сам и кутију са архивом ВДС-а. Нисам био лењ да прочитам историју организације. Прво што сам помислио је да су погрешили и дали ми историју неког културно уметничког друштва. Свега је било ту осим социјалне мисије цркве. А како би је и било кад сам је ја добио у руке. Први посао, прва служба у Цркви. Да је којим случајем и било, добила би је нека седа глава да је чврсто настави и води. Нисам имао увид ни у свој жиро рачун који се налазио у Архиепископији. Моћни људи Архиепископије нису разумели значај социјалне мисије и на сваки могући начин су покушавали да саботирају рад ВДС-а. Зато је отац Љубодраг Петровић на заласку своје свештеничке службе одабрао неког младог и без искуства, да им не дозволи то. Брзо ми је постало јасно да од свих могућих заштитника и помагача треба да се загледам једино ка икони Светог Саве која је красила позајмљену канцеларију и да одсањам његов сан. И сањао сам. Прво је дошао Урош Станковић и прикључио ми се. Па онда Василије Ковачевић. Сањали смо тако заједно. 2009 . године смо после скуване кафе на послу одлучили да скувамо кафу и другима. Онима који су на улици. Мазали смо им паштете на клупама учионице и позивали их да дођу на доручак. Тако је те године почела кухиња да ради пре него што смо и били свесни. Запослили смо њих двојицу.  Године 2010. смо спремали доручак свакога дана за 100 људи. Судове смо прали у лавабоу оног сумњивог тоалета и брисали столове да могу поподне да се одржавају часови страних језика.  Потом,  2011. смо направили кухињу и кували свакога дана за 300 људи. Следеће године је патријарх српски  Иринеј освештао њен рад, након што се видело да је добро и да само добро може и бити. Набавили смо први пут два нова возила и почели да отварамо пунктове. Бранислав Јоцић  нам се придружио 2014, крајем године и Вук Јовановић,  и  приближавали смо се броју од 2000 оброка са четири пункта. Издржали смо поплаве и организацију далеко већу од наших капацитета.  Нову кухињу,  какву немају ни озбиљни ресторанин направили смо 2015,  2016. смо је освештали и тада нам се прикључио кувар Славиша Дашић,  а  за њим и возач Милан Приможић; 2017. смо направили и пекару и набавили смо поново два нова доставна возила; 2018. године нам се прикључио и Небојиша Мишевић. Почели смо да правимо спискове вишедетних породица и стигли до 115 на броју са 600 деце. Четири пута годишње их обрадујемо вредним пакетима. Започели смо да обезбеђујемо стипендије за преко 30 ученика  и студената; 2019. започиње и Бојан Удовичић да ради код нас. И пре него смо застали да подвучемо црту имамо 10 запослених људи и око 300 волонтера недељно.

Нико не може да срачуна вредност свих оних радних сати наших волонтера: лекара, професора језика, милосрдне секције, волонтера у кухињи, куварица, конобара, физикалаца. Нити можемо да прерачунамо како 500.000 оброка годишње поделимо и удовољимо стотинама молби за помоћ различитог типа сваке године. А Господ то од горе види све, благосиља и умножава.

Интервју је у целости преузет из додатка “Солидарности” недељника „Време“  број 1554 од 15. октобра 2020. г.