Благословен који долази у име Господње
И ове године Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско карловачке је по благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја организовало поклоничко путовање за волонтере који у „Старатељству“, по благослову нашег Патријарха Иринеја кроз различите видове активности помажу потребитима, нашим најугроженијим суграђанима, за многе „невидљивим људима“, на маргини друштва.
Скуп волонтера, поклоника је био у јутарњим часовима у суботу 30. јуна 2018. године испред седишта ВДС-а у Француској 31. Поред скромних дарова за фрушкогорске манастире којима смо кренули на поклоњење у аутобус је укрцан и канистер с рибљом чорбом коју је за ручак у природи за учеснике путовања припремио главни кувар Црквене кухиње Славиша Дашић. Предвођени јерејем Владимиром Марковићем и ђаконом Браниславом Јоцићем на пут смо кренули и у току путовања били као једна велика породица, што „Старатељство“ на један посебан начин и јесте. Као што хришћанска породица почива на љубави и слављењу Бога, тако се и запослени у „Старатељству“ и волонтери уз помоћ бројних добротвора труде да у име Христово нахране гладног, напоје жедног, одену нагог и посете болесног и немоћног. Несебично залагање и благослов оца Владе и ђакона Бранислава волонтерима су незаменљив пример и подстицај да дају све од себе у милосрдном раду и зато је ово заједничко путовање за све био велики благослов.
Наши манастири су много страдали, али су се одржали и свету веру православну очували
Вожња плодном сремском равницом на којој су се жутела поља под сунцокретом, увек окренутим према Сунцу, је протицала лагано и брзо смо стигли на обронке Фрушке Горе коју због светих манастира зовемо и наш, Српски Сион. Манастир Шишатовац посвећен Рођењу Пресвете Богородице који смо први посетили има историју коју можемо описати као житије мученика. Манастир је због православне вере и прослављања Свете Живоначалне Тројце, Оца и Сина и Светога Духа кроз векове па скоро до наших дана претрпео велика страдања, рушења самог манастира и уништавања манастирских добара. Сабрат манастира нас је љубазно дочекао и говорио о страдању манастира под најездом освајача и о страдалнику из ближе прошлости, свештеномученику Светом Рафаилу Шишатовачком игуману манастира, иконописцу и сликару који је за време Другог светског рата 1941. године ухапшен и убијен од усташа. Упознао нас је и са житијем Светог Стефана Штиљановића, чије су мошти биле похрањене у овом манастиру, али су 1942. године да би се спасле од уништења заједно са моштима Светог кнеза Лазара и Светог цара Уроша пренете у Саборну цркву у Београд. Чудесно је, а нажалост мало познато житије Светог Стефана Штиљановића родом из Паштровића у Црној Гори који је на позив своје рођаке Свете мати Ангелине Бранковић 1498. године дошао у Срем и управљао српским народом помажући му да сачува православну веру и опстане као народ у претешким приликама. Био је „велики војник, велики чудотворац и велики светитељ. Ни једну битку није изгубио. На његовом гробу се појављивала светлост. Кад су по упокојењу после неколико година извадили његово тело ништа није пропало. Како су га ставили у земљу, тако су га, и све на њему, извадили“ рекао је између осталог наш љубазни домаћин подсетивши да се манастир припрема да кроз две године прослави петстотина година постојања.
Напуштамо манастир Шишатовац који има историју као да је житије мученика. Али мученика за веру, веру праву овенчног венцем непропадљивим, јер у манастиру се упркос непријатељских насртаја и разарања појала и данас „поје Литурђија, овог света као и оног“. Као и у манастирима Јазак, Гргетак, Крушедол и Велика Ремета које смо на поклоничком путовању посетили који су исто тако много пострадали у бурној историјској прошлости. То је заједничко и већина наших манастира Српске православне цркве који су кроз векове страдали, драгоцености и богате библиотеке уништаване и пљачкане, монаси и верни народ мученички страдао, али моћна царства и овоземаљски силници који су их разарали нестајали као да их никад није било, а ми се данас у тим манастирима заједно са монасима и монахињама молимо и Бога, Свету Јединосуштну Тројицу прослављамо.
Дивимо се архитектури наших светиња, фрескопису, иконостасима, предивним вртовима и негованом цвећу, али највише благодаримо нашим светим манастирима што су нама они својим трајањем кроз векове, својим житијем најбољи пример и сведочанство Косовског завета да „Земаљско је замалена царство, а Небеско увек и довека“.
Око подне у паузи између посета манастирима поставили смо заједничким снагама трпезу на видиковцу у Врднику. Благословена трпеза, лепо време, укусна рибља чорба и домаће лепиње у шумској хладовини уз птичији цвркут, какав ручак! Волонтери који до тада нису пробали оброке који се припремају у Црквеној кухињи сад су се уверили да су врло укусни.
Петрова вера, вера као гора
У поподневним часовима стигли смо у манастир Велику Ремету посвећен Светом Великомученику Димитрију Мироточивом. С иконе на манастирској капији Господ као да нас је чекао раширених руку и поздрављао „Благословен који долази у име Господње“. Тако смо се осећали на нашем поклоничком путовању и у овом манастиру. У Великој Ремети смо били на бденију, вечери за манастирском трпезом, ту смо и преноћили, а ујутру у недељу били на Светој Литургији и на ручку разгледавши у слободним часовима мало етно село и капелице на отвореном: Витлејемску пећину Рождества Христовог, Гору Преображења и Бању Витезду.
Одлазимо редовно на богослужења, али овде су за нас бденије и Света Литургија били нешто посебно јер смо се молили и саборно причестили на месту где су се вековима узносиле молитве Господу и живели наши преци који су свој живот посветили служењу Богу. Надалеко познати по гостопримству монаси и монахиње манастира Велика Ремета на челу са својим игуманом архимандритом Стефаном примили су нас и угостили с великом љубављу.
Жива вера оца Стефана и његов беседнички дар, велика љубав и труд да разгори пламен вере у нашим срцима били су за све нас велики благослов што смо то осетили, чули и видели. И подстицај да будемо храбри и чврсти у вери јер је апостол Петар био само обичан човек, али је имао „добру и јаку веру“ и „Господ је на тој вери Петровој, вери као гора, подигао Цркву своју коју врата паклена неће надвладати“. И да с великим поштовањем и поверењем слушамо свештенике „Јер бити свештеник није обично звање, није занат. Он је свештеник Бога Вишњега и свештене радње ради Светим Духом надахнут обучен у благодат свештенства“. И да се удубимо да би што боље разумели Јеванђеље о Луки и Клеопи у коме је предочена велика тајна. Зато „кад се једе хлеб да што мање говоримо, посебно за манастирском трпезом, после Свете Литургије кад у тишини треба размишљати о томе шта смо доживели у Цркви. Јер се тајна открила Луки и Клеопи апостолима, кад је хлеб преломљен. Тај хлеб, кад је Христос унутра, онда се ум отвара, кроз хлеб и залогај улази благодат. Кад је хлеб пред њима преломљен познали, су тајну над тајнама, светињу над свим светињама, врх врхова, то је Господ Исус Христос. Кад смо за трпезом нас Рука Господња храни, то треба знати и поштовати.“
Отац Влада је по завршетку трпезе предао оцу Стефану на дар икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице, заштитнице Верског добротворног старатељства и већи број примерака публикације „О учешћу верних у Евхаристији“ званични документ Руске Православне цркве у издању ВДС-а с благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја. Отац Влада је затим говорио о искуству у милосрдном раду Верског добротворног старатељства који се заснива на добровољном, волонтерском раду његових чланова и у име свих се захвалио оцу Стефану и његовом братству и сестринству на љубави и гостољубљу које су нам пружили и указали и на несебичној помоћи у раду Црквене кухиње. Отац Стефан се захвалио оцу Влади на дарованој икони Млекопитатељници. Беседио је о њеној јединствености и великом благослову за наш српски народ што је Свети Сава добио ову икону и посебном благослову Мајке Божије који нам Она и преко ове иконе пружа. Због тога морамо бити свесни наше, а свако од нас своје улоге, у времену и простору и бити одлучни да истрајемо на Светосавском путу. Уз најлепшу успомену коју смо понели у срцу о гостопримству братје и сестринста манастира Велика Ремете са игуманом оцем Стефаном као дар смо понели и две књиге, „Еванђелску лествицу врлина“ Светог Аве Јустина и „ Нека престану сузе“ и дрвени крстић да нас чува и подсећа да је Крст на коме је Распети Христос сила и утврђење Васељене, скиптар Царства, украс храмова, заштита верних, слава анђела и рана демона.
На позив јереја Јована Милановића старешине Саборне цркве у Сремским Карловцима, посетили смо Богословију у Сремским Карловцима, Саборну цркву Светог Николе и патријаршијску винарију. Сусрет свештеника је био прилика за даривање и да се размене искуства на пољу милосрдног рада. Отац Влада је оцу Јовану испред ВДС-а поклонио икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице, а за уздарје од оца Јована добио је Споменицу карловачке Митрополије. О богатој историји Сремских Карловаца и љубави нашег народа према својој Цркви и снази Цркве која је помогла да се наш народ одржи у неповољним историјским околностима и туђем окружењу говорио нам је Саша Стојкечић гостопримац у Саборној цркви у којој је се налази кивот с честицама моштију Светог Арсенија Сремца и чудотворна икона Пресвете Богородице Бездинске. О Сремским Карловцима тој духовној ризници се не може писати у неколико редова па се надамо да ћемо неком другом приликом нашим текстом приказати део тог богатства.
Враћамо се нашим домовима пуни утисака. Све време нашег путовања са нама је био и неко ко није био у аутобусу, али је био у нашим срцима и молитвама јер због болести која је изненада откривена тај члан наше велике породице „Старатељства“ није пошао на ово ходочашће. Никад није рекао нећу, не могу, не разумем ни нама ни потребитима са којима је био стално у најближем контакту. Молимо се за њега и његово здравље Господу, највећем Лекару душе и тела.
Најмлађи чланови поклоничке групе, несташни, али пуни дечије побожности уносили су посебну радост у току путовања. Захваљујући њима имали смо у аутобусу једну „царицу“. Тако су звали нашу Драгицу, доајена Црквене кухиње, увек насмејану самохрану мајку десеторо деце која је наше младе сапутнике освојила својом топлином и шалама, а они су њој узвратили „царском“ титулом.
Као што сунцокрет у пољу окреће свој цвет према извору земаљске светлости, Сунцу светиње којима смо се поклонили као да нас позивају да и ми целим нашим бићем и животом будемо окренути Небеској Светлости Богу Вишњему, Оцу Небеском Вечном. И да храбро сведочимо да је Он Господ Бог, Који јесте и Који бјеше и Који ће доћи да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја.