Поклоничко путовање Верског добротворног старатељства

Бла­го­сло­вен који дола­зи у име Господ­ње

И ове годи­не Вер­ско добро­твор­но ста­ра­тељ­ство Архи­е­пи­ско­пи­је бео­град­ско кар­ло­вач­ке је по бла­го­сло­ву Њего­ве Све­то­сти Патри­јар­ха срп­ског Госпо­ди­на Ири­не­ја орга­ни­зо­ва­ло покло­нич­ко путо­ва­ње за волон­те­ре који у „Ста­ра­тељ­ству“, по бла­го­сло­ву нашег Патри­јар­ха Ири­не­ја кроз раз­ли­чи­те видо­ве актив­но­сти пома­жу потре­би­ти­ма, нашим најугроженијим сугра­ђа­ни­ма, за мно­ге „неви­дљи­вим људи­ма“, на мар­ги­ни дру­штва.

Скуп волон­те­ра, покло­ни­ка је био у јутар­њим часо­ви­ма у субо­ту 30. јуна 2018. годи­не испред седи­шта ВДС-а у Фран­цу­ској 31. Поред скром­них даро­ва за фру­шко­гор­ске мана­сти­ре који­ма смо кре­ну­ли на покло­ње­ње у ауто­бус је укр­цан и кани­стер с рибљом чор­бом коју је за ручак у при­ро­ди за уче­сни­ке путо­ва­ња при­пре­мио глав­ни кувар Цркве­не кухи­ње Сла­ви­ша Дашић. Пред­во­ђе­ни јере­јем Вла­ди­ми­ром Мар­ко­ви­ћем и ђако­ном Бра­ни­сла­вом Јоци­ћем на пут смо кре­ну­ли и у току путо­ва­ња били као јед­на вели­ка поро­ди­ца, што „Ста­ра­тељ­ство“ на један посе­бан начин и јесте. Као што хри­шћан­ска поро­ди­ца почи­ва на љуба­ви и сла­вље­њу Бога, тако се и запо­сле­ни у „Ста­ра­тељ­ству“ и волон­те­ри уз помоћ број­них добро­тво­ра тру­де да у име Хри­сто­во нахра­не глад­ног, напо­је жед­ног, оде­ну нагог и посе­те боле­сног и немоћ­ног. Несе­бич­но зала­га­ње и бла­го­слов оца Вла­де и ђако­на Бра­ни­сла­ва волон­те­ри­ма су незаменљив при­мер и под­сти­цај да дају све од себе у мило­срд­ном раду и зато је ово зајед­нич­ко путо­ва­ње за све био вели­ки бла­го­слов.

Наши мана­сти­ри су мно­го стра­да­ли, али су се одр­жа­ли и све­ту веру пра­во­слав­ну очу­ва­ли

Вожња плод­ном срем­ском рав­ни­цом на којој су се жуте­ла поља под сун­цо­кре­том, увек окре­ну­тим пре­ма Сун­цу, је про­ти­ца­ла лага­но и брзо смо сти­гли на оброн­ке Фру­шке Горе коју због све­тих мана­сти­ра зове­мо и наш, Срп­ски Сион. Мана­стир Шиша­то­вац посве­ћен Рође­њу Пре­све­те Бого­ро­ди­це који смо први посе­ти­ли има исто­ри­ју коју може­мо опи­са­ти као жити­је муче­ни­ка. Мана­стир је због пра­во­слав­не вере и про­сла­вља­ња Све­те Живо­на­чал­не Трој­це, Оца и Сина и Све­то­га Духа кроз веко­ве па ско­ро до наших дана пре­тр­пео вели­ка стра­да­ња, руше­ња самог мана­сти­ра и уни­шта­ва­ња мана­стир­ских доба­ра. Сабрат мана­сти­ра нас је љуба­зно доче­као и гово­рио о стра­да­њу мана­сти­ра под наје­здом осва­ја­ча и о стра­дал­ни­ку из бли­же про­шло­сти, све­ште­но­му­че­ни­ку Све­том Рафа­и­лу Шиша­то­вач­ком игу­ма­ну мана­сти­ра, ико­но­пи­сцу и сли­ка­ру који је за вре­ме Дру­гог свет­ског рата 1941. годи­не ухап­шен и уби­јен од уста­ша. Упо­знао нас је и са житијем Све­тог Сте­фа­на Шти­ља­но­ви­ћа, чије су мошти биле похра­ње­не у овом мана­сти­ру, али су 1942. годи­не да би се спа­сле од уни­ште­ња зајед­но са мошти­ма Све­тог кне­за Лаза­ра и Све­тог цара Уро­ша пре­не­те у Сабор­ну цркву у Бео­град. Чуде­сно је, а нажа­лост мало позна­то житије Све­тог Сте­фа­на Шти­ља­но­ви­ћа родом из Паштро­ви­ћа у Црној Гори који је на позив сво­је рођа­ке Све­те мати Анге­ли­не Бран­ко­вић 1498. годи­не дошао у Срем и упра­вљао срп­ским наро­дом пома­жу­ћи му да сачу­ва пра­во­слав­ну веру и опста­не као народ у пре­те­шким при­ли­ка­ма. Био је „вели­ки вој­ник, вели­ки чудо­тво­рац и вели­ки све­ти­тељ. Ни јед­ну бит­ку није изгу­био. На њего­вом гро­бу се поја­вљи­ва­ла све­тлост. Кад су по упо­ко­је­њу после неко­ли­ко годи­на изва­ди­ли њего­во тело ништа није про­па­ло. Како су га ста­ви­ли у земљу, тако су га, и све на њему, изва­ди­ли“ рекао је изме­ђу оста­лог наш љуба­зни дома­ћин под­се­тив­ши да се мана­стир при­пре­ма да кроз две годи­не про­сла­ви пет­сто­ти­на годи­на посто­ја­ња.

Напу­шта­мо мана­стир Шиша­то­вац који има исто­ри­ју као да је житије муче­ни­ка. Али муче­ни­ка за веру, веру пра­ву овен­чног вен­цем непро­па­дљи­вим, јер у мана­сти­ру се упр­кос непри­ја­тељ­ских наср­та­ја и раза­ра­ња поја­ла и данас „поје Литур­ђи­ја, овог све­та као и оног“. Као и у мана­сти­ри­ма Јазак, Грге­так, Кру­ше­дол и Вели­ка Реме­та које смо на покло­нич­ком путо­ва­њу посе­ти­ли који су исто тако мно­го постра­да­ли у бур­ној исто­риј­ској про­шло­сти. То је зајед­нич­ко и већи­на наших мана­сти­ра Срп­ске пра­во­слав­не цркве који су кроз веко­ве стра­да­ли, дра­го­це­но­сти и бога­те библи­о­те­ке уни­шта­ва­не и пљач­ка­не, мона­си и вер­ни народ муче­нич­ки стра­дао, али моћ­на цар­ства и ово­зе­маљ­ски сил­ни­ци који су их раза­ра­ли неста­ја­ли као да их никад није било, а ми се данас у тим мана­сти­ри­ма зајед­но са мона­си­ма и мона­хи­ња­ма моли­мо и Бога, Све­ту Једи­но­су­штну Тро­ји­цу про­сла­вља­мо.

Диви­мо се архи­тек­ту­ри наших све­ти­ња, фре­ско­пи­су, ико­но­ста­си­ма, пре­див­ним врто­ви­ма и него­ва­ном цве­ћу, али нај­ви­ше бла­го­да­ри­мо нашим све­тим мана­сти­ри­ма што су нама они сво­јим тра­ја­њем кроз веко­ве, сво­јим житијем нај­бо­љи при­мер и све­до­чан­ство Косов­ског заве­та да „Земаљ­ско је зама­ле­на цар­ство, а Небе­ско увек и дове­ка“.

Око под­не у пау­зи изме­ђу посе­та мана­сти­ри­ма поста­ви­ли смо зајед­нич­ким сна­га­ма трпе­зу на види­ков­цу у Врд­ни­ку. Бла­го­сло­ве­на трпе­за, лепо вре­ме, уку­сна рибља чор­ба и дома­ће лепи­ње у шум­ској хла­до­ви­ни уз пти­чи­ји цвр­кут, какав ручак! Волон­те­ри који до тада нису про­ба­ли обро­ке који се при­пре­ма­ју у Цркве­ној кухи­њи сад су се уве­ри­ли да су врло уку­сни.

Петро­ва вера, вера као гора

У попо­днев­ним часо­ви­ма сти­гли смо у мана­стир Вели­ку Реме­ту посве­ћен Све­том Вели­ко­му­че­ни­ку Дими­три­ју Миро­то­чи­вом. С ико­не на мана­стир­ској капи­ји Господ као да нас је чекао раши­ре­них руку и поздра­вљао „Бла­го­сло­вен који дола­зи у име Господ­ње“. Тако смо се осе­ћа­ли на нашем покло­нич­ком путо­ва­њу и у овом мана­сти­ру. У Вели­кој Реме­ти смо били на бде­ни­ју, вече­ри за мана­стир­ском трпе­зом, ту смо и пре­но­ћи­ли, а ују­тру у неде­љу били на Све­тој Литур­ги­ји и на руч­ку раз­гле­дав­ши у сло­бод­ним часо­ви­ма мало етно село и капе­ли­це на отво­ре­ном: Витле­јем­ску пећи­ну Рожде­ства Хри­сто­вог, Гору Пре­о­бра­же­ња и Бању Вите­зду.

Одла­зи­мо редов­но на бого­слу­же­ња, али овде су за нас бде­ни­је и Све­та Литур­ги­ја били нешто посеб­но јер смо се моли­ли и сабор­но при­че­сти­ли на месту где су се веко­ви­ма узно­си­ле моли­тве Госпо­ду и живе­ли наши пре­ци који су свој живот посве­ти­ли слу­же­њу Богу. Нада­ле­ко позна­ти по госто­прим­ству мона­си и мона­хи­ње мана­сти­ра Вели­ка Реме­та на челу са сво­јим игу­ма­ном архи­ман­дри­том Сте­фа­ном при­ми­ли су нас и уго­сти­ли с вели­ком љуба­вљу.

Жива вера оца Сте­фа­на и његов бесед­нич­ки дар, вели­ка љубав и труд да раз­го­ри пла­мен вере у нашим срци­ма били су за све нас вели­ки бла­го­слов што смо то осе­ти­ли, чули и виде­ли. И под­сти­цај да буде­мо хра­бри и чвр­сти у вери јер је апо­стол Петар био само оби­чан човек, али је имао „добру и јаку веру“ и „Господ је на тој вери Петро­вој, вери као гора, поди­гао Цркву сво­ју коју вра­та пакле­на неће над­вла­да­ти“. И да с вели­ким пошто­ва­њем и пове­ре­њем слу­ша­мо све­ште­ни­ке „Јер бити све­ште­ник није обич­но зва­ње, није занат. Он је све­ште­ник Бога Вишње­га и све­ште­не рад­ње ради Све­тим Духом надах­нут обу­чен у бла­го­дат све­штен­ства“. И да се уду­би­мо да би што боље раз­у­ме­ли Јеван­ђе­ље о Луки и Кле­о­пи у коме је пре­до­че­на вели­ка тај­на. Зато „кад се једе хлеб да што мање гово­ри­мо, посеб­но за мана­стир­ском трпе­зом, после Све­те Литур­ги­је кад у тиши­ни тре­ба раз­ми­шља­ти о томе шта смо дожи­ве­ли у Цркви. Јер се тај­на откри­ла Луки и Кле­о­пи апо­сто­ли­ма, кад је хлеб пре­ло­мљен. Тај хлеб, кад је Хри­стос уну­тра, онда се ум отва­ра, кроз хлеб и зало­гај ула­зи бла­го­дат. Кад је хлеб пред њима пре­ло­мљен позна­ли, су тај­ну над тај­на­ма, све­ти­њу над свим све­ти­ња­ма, врх врхо­ва, то је Господ Исус Хри­стос. Кад смо за трпе­зом нас Рука Господ­ња хра­ни, то тре­ба зна­ти и пошто­ва­ти.“

Отац Вла­да је по завр­шет­ку трпе­зе пре­дао оцу Сте­фа­ну на дар ико­ну Пре­све­те Бого­ро­ди­це Мле­ко­пи­та­тељ­ни­це, заштитнице Верског добротворног старатељства и већи број при­ме­ра­ка публи­ка­ци­је „О уче­шћу вер­них у Евха­ри­сти­ји“ зва­нич­ни доку­мент Руске Пра­во­слав­не цркве у изда­њу ВДС-а с бла­го­сло­вом Њего­ве Све­то­сти Патри­јар­ха срп­ског Госпо­ди­на Ири­не­ја. Отац Вла­да је затим гово­рио о иску­ству у мило­срд­ном раду Вер­ског добро­твор­ног ста­ра­тељ­ства који се засни­ва на добро­вољ­ном, волон­тер­ском раду њего­вих чла­но­ва и у име свих се захва­лио оцу Сте­фа­ну и њего­вом брат­ству и сестрин­ству на љуба­ви и госто­љу­бљу које су нам пру­жи­ли и ука­за­ли и на несе­бич­ној помо­ћи у раду Цркве­не кухи­ње. Отац Сте­фан се захва­лио оцу Вла­ди на даро­ва­ној ико­ни Мле­ко­пи­та­тељ­ни­ци. Бесе­дио је о њеној једин­стве­но­сти и вели­ком бла­го­сло­ву за наш срп­ски народ што је Све­ти Сава добио ову ико­ну и посеб­ном бла­го­сло­ву Мај­ке Божи­је који нам Она и пре­ко ове ико­не пру­жа. Због тога мора­мо бити све­сни наше, а сва­ко од нас сво­је уло­ге, у вре­ме­ну и про­сто­ру и бити одлуч­ни да истра­је­мо на Све­то­сав­ском путу. Уз нај­леп­шу успо­ме­ну коју смо поне­ли у срцу о госто­прим­ству бра­тје и сестрин­ста мана­сти­ра Вели­ка Реме­те са игу­ма­ном оцем Сте­фа­ном као дар смо поне­ли и две књи­ге, „Еван­ђел­ску лестви­цу врли­на“ Све­тог Аве Јусти­на и „ Нека пре­ста­ну сузе“ и дрве­ни крстић да нас чува и под­се­ћа да је Крст на коме је Рас­пе­ти Хри­стос сила и утвр­ђе­ње Васе­ље­не, скип­тар Цар­ства, украс хра­мо­ва, зашти­та вер­них, сла­ва анђе­ла и рана демо­на.

На позив јере­ја Јова­на Мила­но­ви­ћа ста­ре­ши­не Сабор­не цркве у Срем­ским Кар­лов­ци­ма, посе­ти­ли смо Бого­сло­ви­ју у Срем­ским Кар­лов­ци­ма, Сабор­ну цркву Све­тог Нико­ле и патри­јар­шиј­ску вина­ри­ју. Сусрет све­ште­ни­ка је био при­ли­ка за дари­ва­ње и да се раз­ме­не иску­ства на пољу мило­срд­ног рада. Отац Вла­да је оцу Јова­ну испред ВДС-а покло­нио ико­ну Пре­све­те Бого­ро­ди­це Мле­ко­пи­та­тељ­ни­це, а за уздар­је од оца Јова­на добио је Спо­ме­ни­цу кар­ло­вач­ке Митро­по­ли­је. О бога­тој исто­ри­ји Срем­ских Кар­ло­ва­ца и љуба­ви нашег наро­да пре­ма сво­јој Цркви и сна­зи Цркве која је помо­гла да се наш народ одр­жи у непо­вољ­ним исто­риј­ским окол­но­сти­ма и туђем окру­же­њу гово­рио нам је Саша Стој­ке­чић госто­при­мац у Сабор­ној цркви у којој је се нала­зи кивот с чести­ца­ма мошти­ју Све­тог Арсе­ни­ја Срем­ца и чудо­твор­на ико­на Пре­све­те Бого­ро­ди­це Без­дин­ске. О Срем­ским Кар­лов­ци­ма тој духов­ној ризни­ци се не може писа­ти у неко­ли­ко редо­ва па се нада­мо да ћемо неком дру­гом при­ли­ком нашим тек­стом при­ка­за­ти део тог богат­ства.

Вра­ћа­мо се нашим домо­ви­ма пуни ути­са­ка. Све вре­ме нашег путо­ва­ња са нама је био и неко ко није био у ауто­бу­су, али је био у нашим срци­ма и моли­тва­ма јер због боле­сти која је изне­на­да откри­ве­на тај члан наше вели­ке поро­ди­це „Ста­ра­тељ­ства“ није пошао на ово ходо­ча­шће. Никад није рекао нећу, не могу, не раз­у­мем ни нама ни потре­би­ти­ма са који­ма је био стал­но у нај­бли­жем кон­так­ту. Моли­мо се за њега и њего­во здра­вље Госпо­ду, нај­ве­ћем Лека­ру душе и тела.

Нај­мла­ђи чла­но­ви покло­нич­ке гру­пе, неста­шни, али пуни дечи­је побо­жно­сти уно­си­ли су посеб­ну радост у току путо­ва­ња. Захва­љу­ју­ћи њима има­ли смо у ауто­бу­су јед­ну „цари­цу“. Тако су зва­ли нашу Дра­ги­цу, доа­је­на Цркве­не кухи­ње, увек насме­ја­ну само­хра­ну мај­ку десе­то­ро деце која је наше мла­де сапут­ни­ке осво­ји­ла сво­јом топли­ном и шала­ма, а они су њој узвра­ти­ли „цар­ском“ титу­лом.

Као што сун­цо­крет у пољу окре­ће свој цвет пре­ма изво­ру земаљ­ске све­тло­сти, Сун­цу све­ти­ње који­ма смо се покло­ни­ли као да нас пози­ва­ју да и ми целим нашим бићем и живо­том буде­мо окре­ну­ти Небе­ској Све­тло­сти Богу Вишње­му, Оцу Небе­ском Веч­ном. И да хра­бро све­до­чи­мо да је Он Господ Бог, Који јесте и Који бје­ше и Који ће доћи да суди живи­ма и мртви­ма и Њего­вом Цар­ству неће бити кра­ја.