Олимпијски дани у јубиларној години Дома за одрасла инвалидна лица

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
Дом за одрасла инвалидна лица од свог оснивања 1. јуна 1998. године сваке године низом манифестација у оквиру Олимпијских дана облежава тај за све житеље Дома важан датум. Ове године је било изузетно свечано јер се обележава 20 година од оснивања Дома.

[vc_row][vc_column][vc_custom_heading text=“Негујмо потребу да бринемо стално једни о другима“ google_fonts=“font_family:Abril%20Fatface%3Aregular“][vc_column_text]

Дом за одрасла инвалидна лица од свог оснивања 1. јуна 1998. године сваке године низом манифестација у оквиру Олимпијских дана облежава тај за све житеље Дома важан датум. Ове године је било изузетно свечано јер се обележава 20 година од оснивања Дома. На свечаној прослави овог јубилеја 6. јуна 2018. године којој је присуствовао министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић међу уваженим гостима били су ђакон Бранислав Јоцић са сарадницима испред Верског добротворног старатељства које има веома добру сарадњу са управом, запосленима и корисницима Дома за одрасла инвалидна лица.

Олимпијски дани се ове године одржавају у периоду од 1. до 22. јуна и обухватају такмичења у следећим дисциплинама: такмичење у кувању гулаша и турнире у: шаху, стоном  тенису, боћању, висећој кугли, ремију, доминама, пикаду, бацању плочица и квизу „Асоцијације“.

Такмичењем у кувању гулаша у котлићу су 1. јуна отворени Олимпијски дани. Међу двадесет седам  такмичарских екипа које су се по врелом летњем дану окупиле испред Дома била је и екипа Црквене кухиње Верског добротворног старатељства пријављена за такмичење под именом „Вера, Нада, Љубав“. Екипа Црквене кухиње ВДС-а је на истом месту као и на претходном такмичењу одмах поставила котлић и потпалила ватру и на импровизованом столу припремила све потребно и приставила гулаш. За активности Верског добротворног старатељства се интерсовала госпођа Ивана Аћимовић специјални педагог која је пришла да нас поздрави и кроз разговор изразила жељу да се придружи Милосрдној секцији посебно кад  посећује децу у домовима социјалне заштите и болницама. На кратко, због јаког Сунца, су нас посетиле станарке Дома Антонија и Марија.

Међу такмичарима је владало добро расположење, дим од распаљене ватре је мало пекао очи, али због тих суза нико није био тужан. Један број станара Дома је остао у дворишту пуном зеленила, у хладовини. Док се гулаш кувао део наше екипе је обишао станаре по собама.Тако смо упознали господина Момчила Ружичића врхунског шахисту који нам је показао освојене медаље. Кад смо га питали да каже нешто о себи  одговорио је: „Морамо да се боримо за боље. То што нас је задесило је животна судбина. Важно је да човек буде оптимиста, да помаже другоме, да буде хуман. Сваки човек кога сретнем заслужује да га поздравим са осмехом. Тако ширимо позитивну енергију.“ Док нас неки станари задивљују храброшћу и оптимизмом има и станара Дома којима тешко пада њихова мука и немоћ и речи утехе и бодрења измаме осмех и разведре лице.

По завршетку такмичења жири је имао тешку улогу да у јакој конуренцији изабере три најбоље екипе. Прву награду је освојило и најбољи гулаш припремило Спортско рекреативно удружење особа с инвалидитетом „Победник“ из Београда. Како незванично сазнајемо и гулаш  наше екипе, Црквене кухиње је добио високу оцену што су потврдили сви који су га за заједничком трпезом пробали. Сви у нашој екипи смо били задовољни већ и самим позивом да учествујемо и учешћем на  XIX Олимпијским данима и зато што смо, како је рекао Горан Јанковић председник Удружења станара Дома ми из ВДС-а овде у Дому као домаћи и увек радо виђени гости.

[/vc_column_text][vc_masonry_media_grid grid_id=“vc_gid:1529152502206-80b19b33-8cd9-7″ include=“34134,34136,34221,34138,34140,34142,34144,34146,34148,34150,34152,34154,34156,34158,34160,34162,34164,34166,34168,34170,34172,34174,34176,34178,34180,34182,34184,34186″][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_zigzag][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_custom_heading text=“Стварност је дивна и живот треба откривати с пуно усхићења и радости“ google_fonts=“font_family:Abril%20Fatface%3Aregular“][vc_column_text]

Дом за одрасла инввалидна лица су 7. јуна у току одржавања Олимпијских дана посетили ученици трећег разреда Земунске гимназије са њиховим вероучитељем ђаконом Дарком Радовановићем и са волонтерима Милосрдне секције ВДС-а. Ђаци су одмах на улазу у Дом упознали параолимпијца Драженка Митровића вишеструког освајача медаља на параолимпијским играма. У дворишту у пријатној хладовини    љубазно их је примила госпођа Јасмина Богдановић социјални радник и упознала са овом установом. Госпођа Јасмина је подстицала ученике да постављају питања и одговарала на њих имајући у виду да им већ следеће године предстоји избор факултета и опредељење за будуће занимање. Рекала је да у Дому борави око осамдесет корисника, особа с телесним инвалидитетом. Да би се разумео живот у Дому  треба само замислити „шта значи да си у ситуацији да ништа не можеш сам. Да ољуштиш поморанџу, попијеш сок, да задовољиш неку потребу. Наши корисници живе овде, њихови дани теку овде. Ми запослени проводимо осам часова овде и ми сви овде живимо заједно. У Дому је велики број људи који поред тога што имају неко проблематично стање, врло се радују животу и радо учествују у разним  акцијама, као наш сликар устима четкицом и параолимпијци. “

Убрзо се разговору у дворишту придружио директор Дома господин Микица Будимировић. У непосредном разговору са ђацима и ђаконом Дарком он је говорио о потребама особа са инвалидитетом, које су му добро познате и из личног искуства јер је од двадесете година због последица саобраћајне несреће везан за инвалидска колица а завршио је два факултета и активно се бавио  кошарком у колицима. Говорио је о значају бављења спортом за особе са инвалидитетом „јер спорт утиче на подизање њиховог морала и обезбеђује бољу платформу за очување здравственог стања.“ Код стеченог инвалидитета, кад особа доживи животну трауму, она се често после несреће повлачи у себе, губи мотив за животом. Има пуно примера, неке је и навео, да је спорт  помогао да се таква особа по сопственим речима „по први пут, после несреће осећала као човек“. Истакао је да је спорт важан за све,  а нарочито за младе људе. Разговарало се и о условима, архитектонско – урбанистичким и другим које би требало обезбедити  и тако омогућити да се особе с инвалидитетом у што већој мери укључе у све области друштвеног живота, од школовања, запошљавања, спорта, културе и других видова. Постоји пуно савремених уређаја који такође томе доприносе и особама са инвалидитетом омогућавају лакшу комуникацију. Верујемо да је ипак најважније не само за особе са инвалидитетом него за све нас, да, како је рекао господин Будимировић на крају разгоора са ђацима „негујемо ту потребу да бринемо стално једни о  другима, да будемо добри једни према другима и да будемо упућени једни на друге. Онда смо на добром путу, то нас једино може одржати.“

Госпођа Јасмина је целу групу повела у обилазак Дома тако да су ђаци видели креативне радионице и обишли кориснике по собама. Највише су се задржали код сликара који слика четкицом устима Рада Радуловића који је причајући своју животну причу посебно говорио о опасности од младалачке непромишљености и ризичних  игара које могу довести до фаталних последица. Вођен је врло занимљив разговор у коме су сви учествовали: о одговорности према себи и једних према другима, о греху и покајању, о покајању разбојника на Крсту и моћи  Господа Исуса Христа, о поверењу у Бога, молитви, хришћанској љубави, о томе шта је човек, да ли је важно тело, да ли је важан лик, о уметности, сликарству,  вољи и другим питањима која се посредно или непосредно односе на смисао живота.

Данас кад захваљујући Интернету виртуелни свет окупира све више нашу пажњу, нарочито младих генерација ретко ћемо чути да неко каже да је стварност дивна. А сликар Раде Радуловић нам на крају наше посете баш то поручује. Сећа се да је слушајући како му отац чита бајке у једном тренутку у магновању схватио: „да је стварност хиљаду пута лепша од тих бајки. Стварност је дивна. Е то је моје биће. Да упознам стварност каква јесте. Благословен је онај камен о који сам ударио главу. Љубим тај камен. То вам изгледа апсурдно. Ово морате размети. Ја сам ударио главу а био сам као онај неразумни младић о коме смо причали. У моменту кад сам настрадао ја сам рекао. Ево жив сам, треба да упознам стварност каква јесте, да овај живот испратим. И онда сам наставио пун усхићења и радости да га откривам. Тако ми је сликарство допринело да развијем вољу, упорност и запажање детаља. И онда ми се све отварало, упознао сам све како иде“. Надамо се да ће ученицима Земунске гимназије у најлепшој успомени остати цела посета Дому за одрасла инвалидна лица и порука с малог кружока код сликара Рада Радуловића да је стварност дивна и да живот, уз пуно личног труда, треба откривати с пуно усхићења и радости.

[/vc_column_text][vc_masonry_media_grid grid_id=“vc_gid:1529152502216-1b662cc8-7edc-4″ include=“34190,34223,34225,34227,34192,34194,34196,34198,34200,34202,34204,34206,34208,34210,34212,34214,34216,34218″][/vc_column][/vc_row]