Улица Француска 31, I спрат
+381 11 2182 776
sekretar@starateljstvo.rs

Menu

Невидљиви суграђани

Волонтери Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке су на позив Црвеног крста Палилула учествовали на трибини „Невидљиви суграђани” која је одржана 22. септембра 2012. године у оквиру Првог уличног фестивала активизма „Врева“ у Београду. На Теразијској тераси, код хотела Москва усред градске вреве било је врло живо. Разговор се одвијао у импровизованом простору на две међусобно повезане трибине. Прво се чуо „глас  бескућника” и са њима водио разговор, а затим су представници организација и институција које се у пракси баве овим проблемом говорили о начину свог ангажмана. Трибине је водила новинарка Ана Раца. Два бескућника са вишегодишњим „стажом“, који су се представили као Миша историчар и Бода економиста говорили су о себи и свом животу на улици. Мишу је једног дана док је прегледао контејнер неко потапшао по рамену и тако је захваљујући младићу, активисти Црвеног крста Палилула, ступио у контак са овом организацијом од које је добио помоћ, као и многи други па и његов друг Бода.

– Већина нас који смо у овој ситуацији, рекао је историчар Миша, је поражена, има изгубљене битке. Реченица из романа „Ана Карењина”: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин” односи се и на нас. Наше животне приче су различите, заједничко је да смо поражени као људи, да смо изгубили битку. Већина нас за то никог не криви. Ја само немам више ни снаге ни воље да се извучем из овога. Кад сам први пут пришао контејнеру било ме је срамота, после је све ишло лакше. Спавао сам у полусрушеним кућама, напуштеним вагонима, испод мостова. Живим овако шест година. Немам више снаге да губим, зато не желим ништа да имам. Оно што немам не могу да изгубим. За нас су највећи проблеми: где преспавати, где и како се окупати, јер нема јавног купатила, и како извадити документа кад немамо адресу становања, а то нам је потребно да би користили народне кухиње.”

Други учесник трибине економиста Бода је радио као власник фирме двадесет четири године. Бескућништво је сада његово опредељење, његов одговор на животни пораз и на изгубљену битку. Није против тога да поштеним радом заради за себе и он повремено као и Миша ради као ноћни чувар. Сналази се, нарочито кад контејнери, њихове „самопослуге” закажу. „Једино нам је” рекао је, „Српска Православна Црква помогла: манастири Фенек и Сланци и помоћ коју сам добио у Француској улици (у Верском добротворном старатељство које се ту налази). Значили су нам и пакети Црвеног крста Палилула. Живот бескућника је суров. Не бих могао поново да живим као некада. За децу и жене је овај начин живота страшан и њих би прво требало склонитиса улице. Нама би највише значило отварање јавног купатила и свратишта да би могли да се окупамо и преспавамо”,  рекао је између осталог Бода.

beskucnici_22.9.2012._047

На другој трибини су учествовали представници Прихватилишта за одрасла лица у Кумодрашкој, Центра за социјални рад Палилула, Црвеног крста Палилула, Београдског Хаусинг центра (Belgrade Housing Center), Центра за унапређење становања социјално угрожених група и Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско карловачке. За ове институције и организације наши „невидљиви” суграђани су видљиви, јер оне својим активностима настоје да им помогну и олакшају положај у складу са својим могућностима. Али то је недовољно, потребе су велике, истакнуто је на трибини, јер у Београду живи преко хиљаду одраслих особа и исто толико деце који смештај  проналазе под отвореним небом,  у шахтовима, вагонима, испод мостова… Проблем бескућника је сложен и тражи системски приступ. Одржавање ове трибине и целог фестивала и има за циљ да скрене пажњу најшире јавности на проблеме суграђана који живе без крова над главом.

Урош Станковић је говорио како ВДС са преко седам ресора помаже социјално угроженим особама и посебно о Црквеној народној кухињи у којој се не траже документа да би се добио топли оброк у чистој и светлој трпезарији како доликује. Верско добротворно старатељство ће, уз Божју помоћ, наставити ово што сад ради  уз свесрдно ангажовање волонтера који очима срца „виде” своје „невидљиве”  суграђане, наше ближње који су у невољи, као што то од нас тражи Господ: “Кад учинисте једном од ове моје најмање браће мени учинисте” (Мт 25,40).

Прихватилиште за одрасла лица

„Уколико се  „одвојите“ од уобичајеног читања Јеванђеља  и прочитате га новим очима, ако погледате како је оно грађено видећете да у Јеванђељу нема ничег другог осим сусрета. То је сусрет Христа са апостолима, апостола са неким људима, неких људи са Христом, неких људи у Христовом присуству, неких људи ван Христа, поред Христа, против Христа.“ (Митрополит Антоније Блум, О сусрету).

Нови сусрет са људима у Прихватилишту за одрасла лица имали су чланови Милосрдне секције Верског добротворног старатељства после недељне службе 7. октобра 2012. године, на празник светог Симона. Обишли смо собе у којима су корисници прихватилишта и попричали са њима. Прихватилиште је тренутно попуњено, али се гужва тек очекује са доласком зиме. Тада запослени дају све од себе да заштите од ниских температура свакога ко им се обрати, а атмосфера у прихватилишту постаје напетија. У једној од соба дочекали су нас разним питањима: који је број канцеларије ВДС-а , да ли и даље у ВДС-у постоје бесплатне зубарске услуге, којим данима се у црквеној кухињи служи одређена храна, да ли у ВДС-у неко може помоћи при тражењу посла. Сви су жељни разговора и свакоме треба информација. Људи су се навикли на наше посете, поручују црквене календаре, иконе њихове крсне славе и питају када долазимо поново.

На крају посете Сузана Миловановић, координатор Прихватилишта,  позвала је чланове Милосрдне секције на кафу у просторијама за запослене. Била је то идеална прилика да разменимо мишљења о недавно одржаној трибини „Невидљиви суграђани“ на тему бескућништва на којој су се срели представници ВДС-а, Дома за бескућнике, Центра за социјални рад и Хаусинг центра. Обрадовало нас је ово мало дружење као и уобичајена гостољубивост запослених у Прихватилишту.

Ако се сада вратимо на речи митрополита Антонија Блума закључићемо као и он, да „човек треба да развије способност да сваког човека којег сретне – сретне, да види сваког човека, да чује сваког човека и осим тога да призна да и он има права да постоји, а то се опет веома ретко дешава. У сваком правом сусрету дато нам је да видимо нешто у човеку што није мрак, већ истински човек у њему. Иначе до сусрета није дошло.“

У  свакој нашој посети учимо да сретнемо, видимо и чујемо људе које посећујемо. Да видимо истинског човека у њима јер као што су оци пустиње говорили, онај ко је видео брата свог видео је Бога свог.

Leave a Comment

Special
Offers
GET EXTRA 50% OFF
Mother's Day
Sale ends in
SHOP NOW