Улица Француска 31, I спрат
+381 11 2182 776
sekretar@starateljstvo.rs

Menu

На Бадњи дан служена прва Литургија у Дому за одрасла инвалидна лица

Ово је снага људима да иду даље, … ово је потврда о томе да постојимо као људи

Милост и Љубав Божију осетили су многи од нас када нам је као нека невидљива рука Он помогао и учинио нешто што ми нисмо могли, отворио нека затворена врта и решио за нас нерешиву ситуацију. С нами Бог разумјејте јазици и покарјајтесја, јако с нами Бог. Да је Он ту, са нама осетило се на Светој Литургији у Дому за одрасла инвалидна лица коју је на Бадњи дан 6. јануара 2019. године служио јереј Лазар Војводић духовник у Параклису Светог архиђакона Стефана при КБЦ „Бежанијска коса“, а заједно са корисницима Дома присуствовали и молили се волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства.

Свештенослужитељу је на почетку Свете Литургије, прве која се служила у Дому за одрасла инвалидна лица задрхтао глас, као да је задрхтао Самоме Христу јер свештеник у току Литургије изображава Самога Христа. Многи од присутних дуго су чезнули за овим тренутком да буду на Служби Божијој јер мада је Параклис Светог архиђакона Стефана при КБЦ „Бежанијска коса“ релативно близу за њих је он био и јесте бесконачно далеко. Полако су својим колицима пристизали у салу библиотеке а један дечак је по благослову оца Лазара прилазио свакоме од њих и приносио икону Рождества Христовог да је целивају. Напољу је нечујно падао снег, врло тихо је било и у сали док се служила Божанствена Литургија. Већина присутних се причестила, отац Лазар је поделио нафору и обративши се сабраном народу Божијем рекао:

  • „На здравље и спасење и духовно ојачање свима вама. Христос се роди, Христос Спас наш се роди! Хвала вам што постојите и што делите кратке тренутке са нама и хвала вам што верујете и тако ојачате, нас недостојне који смо тако неки као у телу јаки, а у уму слаби. Хвала вам што се будите сваког јутра у нади на спасење, хвала вам што се радујете једни другима. Хвала вам што сте нас примили у вашу кућу овде да заједно ето, никакви, овакви погубљени у времену и простору с вама можемо да благодаримо Господу колико се то може. Хвала вам што сте нам пријатељи искрени, што се молите за нас кад можете.“

Да овде буде молитвени дом

„И ако Бог да да у овој светињи – јер и ово је светиња, место где ви живите је светиња – једног дана и овде буде један молитвени дом где ви можете да обављате најелементарније духовне потребе. То је да се Богу молите, да запалите свећу. Вероватно ће бити места. Ако Бог да ето, док сам ја овде свештеник у овој болници и докле год будем био у могућности ја ћу долазити овде код вас за овај празник да служимо заједно Литургију, заједно Богу да се помолимо. Да знате да никада нисте заборављени од Цркве ваше, а Црква су верујући људи. Какве год духовне потребе да имате ви свакако задовољавате у овом вашем простору. Те духовне потребе су потребе свих нас, да ојачамо снагу нашу духовну за живот. Јер шта је човек без духа? Ништа, једна обична љуштура, а ви сте сви углавном духом јаки, толико јаки да нас ободрујете, да нас подижете с наших одара немоћи, наших духовних немоћи, ви нас дижете да тога нисте ни свесни. Хвала вам још једном за ту вашу размену љубави и вере. Наздравље и спасење, Христос се роди!“

Отац Лазар је затим рекао: „Ко год има потребу да се крсти, а није крштен слободно нека ми се обрати доћи ћу код њега без икаквих проблема. Ништа вам за то није потребно, све што треба ми ћемо прибавити. Да будете крштени људи. Кад год буде било прилике и ако ви будете били у духовној снази можемо служити овде Литургију. Ако ништа друго, здравља Боже, за почетак на Бадњи дан и за први дан Васкрса па да направимо један духовни континуитет који ће свакако свима нама значити. Веровали или не, можда вама то значи, али нама значи много више. Сусрет са вама је једна посебна благодат. Тако да Патријарх Павле уопште о људима који су спутани није говорио као о људима који имају посебне потребе него да имају посебне благослове. Тако, хвала вам на вашем благослову.“ После беседе оца Лазара дечаци који су му помагали поделили су Божићну посланицу наших архијереја и празнични број „Православља“.

Све је било несвакидашње – осећај да Бог може да се „додирне“

Наш домаћин је и овом приликом била Антонија. Она нас је и дочекала

испред акваријума за који је набављала рибице и гајила их. Упознала нас је с новостима у Дому и рекла коме да предамо средства за хигијену која смо донели. После Литургије нас је позвала у њихов клуб на кафу коју одлично, уверили смо се да је тако, кува корисник Дома Милан. У разговору са нама Антонија је изнела своје утиске које, верујемо деле и њени пријатељи који су били на Литургији.

  • Ја сам фасцинирана тиме што свештеник, отац Лазар промишља о томе што ради и о дешавању уопште, о људима који су делови заједнице. Ово је било јако лепо, ово је снага људима да иду даље, ово је потврда о томе да постојимо као људи. Проповед и све је било нешто несвакидашње, осећај да Бог може да се „додирне“. Што је вредело да се доживи. Углавном хвала вам што сте сви овде. Нас често посматрају само као „оне у колицима“. Не знају какви су то људи. Ево Зорица има „срце до неба“ хоће да живи а тако пуно ствари, за које не можеш да верујеш, носи на својим леђима. Наташа има очи које се смеју, Драгица има двоје деце и троје унучади. А притоме свако од нас има причу, као што свако има причу. То су те фасцинантне ствари, а поред тога пролазе људи и не примећују.

Сви имамо неке потребе и много значи када неко то осети, има за то довољно слуха и изађе у сусрет. Ови људу око мене не могу да дођу у КБЦ на Литургију, ја сам „тврдоглави магарац“ (Антонију иначе зову „Зујалица“) па одем сама али постоје људи који то не могу. Рецимо Драгица не може сама да оде до КБЦ-а, „Велики Штрумф“ (тако зову пријатеља са којим су се Антонија и Драгица сликале) не може и многи други. Није потребно у животу само да једеш, одржаваш хигијену и спаваш“ рекла је Антонија, „Нити се живот састоји само у томе“, додала је Драгица и продужила:

  • Већина здравих људи, ограђујем се не сви, сматра да то, породица, нама не припада. Ја сам била та која је рекла: хоћу тако. Остала сам при томе и родила. Запањујуће за све. Како мени може тако нешто да припадне? Сматрају ако смо овакви да тако нешто нама не припада, притом мени је супруг био с тежим инвалидитетом од мене. Ја не сматрам себе болесном. Ово је стање у коме се налазим, од рођења, а како је дошло до тога није на крају ни битно. Али сам доказала и испунила своју жељу да можемо и ми да имамо породицу, нешто што свима вама припада. Деца и унучићи сви су здрави, син је служио војску на путу је и четврто унуче.“

После дружења у клубу и послужења кафом и чајем уз поздрав Христос се роди – ваистину се роди! растали смо се са нашим пријатељима и Антонијом која нас је испратила до излаза у двориште Дома за одрасла инвалидна лица. Мада њих, „оне у колицима“ људи уствари не примећују ми смо се приликом ове посете уочи Празника Рождестава Христовог уверили, ако смемо тако да кажемо, људи их не примећују, али примећује их Отац Наш Небески који је послао Сина Свог Љубљеног „да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има Живот вјечни“ (Јн 3, 15).

Special
Offers
GET EXTRA 50% OFF
Mother's Day
Sale ends in
SHOP NOW