Љубица Ковачевић (1962-2021)

„Ходите да видите мјесто гдје је лежао Господ. И идите брзо и реците ученицима његовим да устаде из мртвих“, Мат. 28:6-7Кишни дан је био тог 22. септембра, дан после Мале Госпојине, када се на гробљу у Великој Моштаници окупио верујући сабор наше Свете Цркве: свештеници, патријаршијски службеници и наш народ верни, да на вечни починак испрати Љубицу Ковачевић, дугогодишњу службеницу Патријаршије. Молитва тиха и умилна. Последње збогом и безброј похвала из уста свештеника који је годинама био њен предпостављени, отац Стојадин Павловић. Окупили су се све сами црквени људи. У једном тренутку су се и редом препознали међу собом. Као да је сама покојница упутила последњу поуку свима: Ви сте моја браћа и сестре а Црква је мој дом. Још смо ненаметљиво многе поуке од ње примили за живота. Сретао сам од детињства многе наше побожне баке које су ме неодољиво подсећале на свете жене из пребогате историје Цркве. Ретко сам упознавао млађе жене које би ми будиле ту асоцијацију. Све док деведесетих година у храму Св. Александра Невског нисам упознао мршаву, млађу женицу, у господском капуту, по имену Љубица. Име кажу врло често одреди човека. И она која воли све, без разлике, имала је прилике у животу да то и посведочи. Само у њеној души је била исписана сва страхота ратног вихора и олује коју је преживела да би са својим братом Миланом из своје родне Костајнице дошла у Београд. Док јој је на лицу сијала радост живота и вере у Господа. Као да се само у тој Славонији деца рађају јака да кроз живот сведоче тежачку борбу за опстанак на своме огњишту, на својој њиви и међу својим народом. Тако јака Љубица која је и сама пострадала у рату, ангажовала се да помогне свима онима који су након ратног периода неснађени тумарали улицама главног града и на местима саборне патње. Са групицом истомишљеница као некадашње жене мироносице, обилазила је домове за старе, домове за незбринуту децу, инвалиде рата, болнице и затворе. То је била Милосрдна секција при храму Светог Александра Невског у Београду. Њој је Љубица посветила године свога слободног времена, своју душу и тело. Могла се видети како сама са пијаце набавља воће, банане, јабуке, поморанџе. Како испод руке стеже Православље и Светосавско звонце, иконице и све што ће тога дана однети некоме у посету. Радосно је сведочила свима основну истину наше вере, да је Господ заиста Васкрсао из мртвих. Та њена радост испуњена вером у Господа дала јој је снаге да храбро обнови свој живот у Београду, да постане супруга моме брату у Христу Василију и мајка маломе Петру. Да изгради скромни дом у Крњачи, у који је сабрала и сва лутања и све домове које је у помоћ обишла. Да из године у годину као врсни финансијски стручњак обавља најодговорније послове за Штампарију и Издавачку фондацију Архиепископије београдско-карловачке. Спојила је неспојиво. Обновила порушено. Увек скромна, смирена и ненаметљива, мироносица београдска Љубица. Живот предавања за ближње уз тихи одлазак у вечност. Нека и ово моје писање буде молитва Господу да је као такву препозна, као себи сличну. И да јој буде милостив и благ судија на основу оне љубави којом је Љубица све нас задужила.