Улица Француска 31, I спрат
+381 11 2182 776
sekretar@starateljstvo.rs

Menu

Дванаест деценија историје иза имена најхуманије српске институције – Коло српских сестара

Где су данас СРПСКЕ СЕСТРЕ

Преузето из новинског додатка „Вера” часописа „Ало”
Аутор: Марија Зарић
Фото: Владимир Марковић

Навршило се 116 година од када је почело служење роду и отачаству Кола српских сестара које се данас поноси мрежом од 12 месна одбора широм Србије и 800 чланица. Скоро дванаест деценија је прошло од постанка једног од два најстарија удружења те врсте (друго је Друштво Свети Сава) не само на тлу Србије, већ и целог Балкана.

Ово женско, добротворно, патриотско, културно-просветно, ванстраначко, а изнад свега хуманитарно друштво, основано је 28. августа 1903 године, на Велику Госпојину, с циљем јачања традиционалне свести повезане с „ослобођењем поробљене браће и помоћ угроженима“. Временом, Коло је имало изузетну, понекад и пресудну улогу за опстанак српског народа. Ове хероине померале су друштвене границе положаја жена на њиховој јединственој мисији доброте и милосрђа.

На питање где су нестале српске сестре, за Веру одговара данашња Председница Кола српских сестара Мила Викторовић, која истиче да су ту, да раде и даље, али и да су окупирани текућим бригама које су затекле њихово сестринство.

– Тренутно изузетно велика брига Кола је како да решимо проблем простора у којем би наставиле свој рад, јер нам општина Врачар, у чијем се простору сада налазимо, отказује закуп. Биле бисмо више него срећне да можемо да се вратимо бар у део својих просторија у Дому Кола српских сестара у Ресавској улици, али за сада не наилазимо на разумевање – започиње разговор госпођа Викторовић и наставља:

Коло и СПЦ

Ово удружење је увек било уз своју Српску православну цркву и неговало добре односе, иако на њихову хуманост никада није утицала ни вера ни религија онога коме помоћ треба.
– Негујемо сарадњу са Верским добротворним старатељством, које између осталог има своју црквену народну кухињу која дели и по две до три хиљаде оброка дневно. На Божић и Васкрс се праве пакети за кориснике и ми учествујемо у паковању и деоби у крипти Храма Светог Саве. Једном приликом, док смо делили пакетиће, неки дечкић је затражио да му дамо два, како би један поклонио „деки којем нико ништа није дао“. Дирнуло нас је када је пришао патријарху Иринеју и дао му пакетић. О односу Кола и Цркве најбоље говори изјава патријарха Павла: „Коло српских сестара треба да буде самостално, да буде оно што је некада и било: друштво љубави и милосрђа. У ова тешка времена његова улога изузетно је важна и Српска црква, као и раније, подржаће све његове племените акције“.

– А ми радимо и даље. Увек смо се трудиле да идемо путем наших претходница. Обраћају нам се за помоћ многи у невољи, пратимо породице које помажемо, реагујемо, процењујемо и лично контактирамо с оним коме треба помоћ или нам се обрати за њега. Трудимо се да младом, перспективном, у данашње време скрајнутом свету будемо подршка и ветар у леђа. Не можемо све да постигнемо, али сваки пут помогнемо на неком другом месту. Коло се и данас брине о старима, болеснима, деци, посебно онима ометеним у развоју, гладнима… Посећујемо их, носимо дарове, цртамо, играмо се. Део помоћи увек оде и за Косово.

Чланице су предано су радиле на оспособљавању што већег броја болничарки широм Србије кроз курсеве које је прошло око 1.500 полазница, будућих хероина Балканских ратова и Великог рата.

– Наше друштво активно је учествовало у ослободилачким ратовима, а наше чланице су радиле као добровољне болничарке широм Србије. Неке су на дужности дале и своје животе. Коло је стално било укључено у хуманитарне акције помоћи војном и цивилном санитету.  

Међу значајним националним организацијама, у ултиматуму Аустрије после Сарајевског атентата, помиње се и Коло српских сестара. Да би заштитиле чланице, спаљује се комплетна архива, али су многе ипак платиле главом своје родољубље. Упркос томе, оне настављају свој рад.

– У страшној епидемији пегавог тифуса 1915, као добровољне болничарке умиру тадашња председница Љубица Луковић, супруга генерала Луковића, и чувена Надежда Петровић. Нешто касније и албанску голготу пролазе председница Мирка Грујић, ћерка државника Јеврема Грујића, са њом и Делфа Иванић, Мејбл Грујић и многе друге чланице Кола- подсећа г-ђа Мила.  

Из Великог рата Коло излази с огромним угледом. У Београду се поново окупља расуто чланство, које чека све оно што је ужас рата оставио за собом – сирочад, инвалиди, самохране старице чији су мужеви и синови погинули у рату и крајња беда.

– И широм Америке се захваљујући чланици Мејбл Грујић, супрузи брата Мирке Грујић, прикупљају средства у Фонд за помоћ Србије, милионске вредности које је Коло користило за многе невољнике. Немајући одговарајући простор за рад у то време купиле су и плац у Ресавској 11 на којем су изградиле три зграде за потребе Кола. У првој су били станови и локали од чијег закупа се Коло издржавало, друга је служила за рад и имала је велику савремену салу за окупљање чланица, а трећа зграда је претворена у Интернат за девојчице из читаве Краљевине, које су остале без родитеља у рату – објашњава садашња председница истичући да се кроз свој рад Коло веома залагало за изједначавање жена и мушкараца у грађанском смислу, право жена на школовање, запошљавање, наслеђивање, управљање својом имовином и на право гласа.

Када је почео Други светски рат, немачка команда у Београду 1942. наредила је тадашњој председници Делфи Иванић да дође да одговори на списак питања. Због њеног одговора на питање да ли пристаје „да ради под новим условима, новој идеологији и са новим осећањима“, Колу је забрањен рад и одузета му је сва покретна и непокретна имовина. У страху од одмазде, уочи тог дана, док су Немци испитивали председницу Кола у команди, поново је спаљена сва архива.  Упркос свему чланице настављају да делају у илегали, у оквиру Црвеног крста.

Делиле судбину свог народа

Хуманитарно удружење жена, чијем имену је кумовао Бранислав Нушић, уживало је огроман углед у народу, војсци и краљевој породици, нарочито код краљице Марије Карађорђевић, која је била висока заштитница и добротвор Кола. Жене овог удружења од самог оснивања делиле су судбину свог народа, па су тако пред Балканске ратове, почевши од 1906, заједно са Српским друштвом Црвеног крста, биле једина установа која се бринула о образовању болничарки и организовању курсева за њихову обуку.

– Помагале су избеглицама, слале помоћ заробљеницима, обилазиле болесне, шиле одећу, сакупљале храну и лекове – присећа се госпођа Викторовић и завршава: – Кад је дошао крај рата, док су се спремале да видају ратне ране, овај пут су комунистичке власти ухапсиле председницу. Поново је забрањен рад Кола и одузета сва имовина, након чега је у потпуности нестало наше удружење. Пола века касније, 1990. године, уздигле смо се поново, и као на почетку, брзо смо се суочиле са непојамним страдањима и ратним ужасима. Опет смо видале рањенике, збрињавале избегле, тешиле и храбриле. Принудно расељене са КиМ, као и избегле са других подручја и данас помажемо на разне начине.

Special
Offers
GET EXTRA 50% OFF
Mother's Day
Sale ends in
SHOP NOW