Болест, то је мој крст. Морам да га изнесем!

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
A VPN is an essential component of IT security, whether you’re just starting a business or are already up and running. Most business interactions and transactions happen online and VPN

Посета Милосрдне секције Дому за одрасла инвалидна лица

Болест је одувек била и јесте незвани гост због кога пати и душа и тело. То су премудро знали и о томе бринули оснивачи наше Цркве, државе и првих болница при манастирима, Свети Сава и Свети Симеон. Њихова велика фреска у болничком холу у коме се налази Параклис посећен Светом првомученику архиђакону Стефану при Клиничко болничком центру „Бежанијска коса“ духовно зрачи и освећује простор. И на свој начин говори да се по угледу на ове свете узоре, поново уз лечење тела упоредо брине о души, њеном спасењу и помаже да носи терет болести.

Волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства су у недељу 9. фебруара 2020. године пре посете Дому за одрасла инвалидна лица прво били на Светој Литургији у овом болничком параклису. Светом Литургијом је началствовао јереј Лазар Војводић духовник КБЦ „Бежанијска коса“ који обилази и Дом за одрасла инвалидна лица, у коме повремено служи, и редовно обилази, исповеда и причешћује потребите за духовном храном и бригом у овим установама. Литургија коју је усрдно служио отац Лазар, а верни народ одговарао и уз његову помоћ „држао певницу“ је за све који су учестовали протекла у једном даху. У болничком холу се после возгласа „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“ све променило, ту је било „Небо на земљи“.

Отац Лазар у беседи као да је о томе говорио рекавши да Литургија представља сабрање васколиког човека, васколиког човечанства, васколике творевине која је дошла „на ревитализацију“, дошла је да се обнови, која је дошла у покајању. Једино се обнова дешава кроз искрено покајање. Савремени човек је оптерећен овоземаљским бригама и свакодневницом, свакодневним тренуцима. Нада на Васкрсење, на Живот вечни превазилазе ову свакодневницу и свакодневном тренутку даје дубљи смисао и он даје човеку дубље и озбиљније покајање. Када знамо да нам је Господ припремио једну вишу димензију живљења ми већ овде и сада на Литургији имамо тај предокус, тај наговештај вечности.

  • Да би човек доживео духовно покајање, рекао је отац Лазар, мора да призове љубав, покајање не бива без љубави. Љубав је та сила која чисти све пред нама, која чисти наше зависти, наше суревњивости и наших лоших мисли којима је савремени човек изузетно оптерећен. Те лоше мисли он као заразу шири, као посебан вирус шири око себе. Као што имамо ове вирусе и бактерије који круже имамо и једно инфективно духовно стање кога ми морамо да се чувамо. „Маска“ за одбрану од тих инфективних духовних стања, прва линија одбране јесте присуство на Литургији. У овим тренуцима једни другима треба да опростимо, у овим тренуцима фарисеј и цариник треба да се нађу на истој линији духовне обнове. Ову јеванђељску причу коју смо данас слушали не треба схватити само буквално, она је вишезначна. У једном тренутку смо ми и фарисеји и цариници. Та два принципа која човек носи у себи гледајте да духовно помирите. Не будите престроги према себи и немојте себе упоређивати са другима. Да би све то победили нађите љубав. Да би се нашла љубав мора се наћи жртва. Жртву управо показујете присуством на Литургији, побеђујући своју сујету, побеђујући свој комформитет. Жртву показујете између осталог тако што помажете другима. Управо што чини Верско добротворно старатељство које је данас са нама, које се труди да помаже. То је велики дар, велика љубав и да Бог да да они истрају на том путу у смирењу. Јер и кад се љубав даје мора се то чинити у смирењу, да се много не прича о љубави него да се она једноставно види“ рекао је између осталог отац Лазар.

Наши саговорници имају ведар дух, баве се спортом, уметнишћу. Воле живот

После Литургије смо заједно са Антонијом која је колицима дошла у Параклис отишли у Дом за одрасла инвалидна лица. За волонтере Милосрдне секције то одавно није само установа у којој бораве неки апстрактни људи оболели од церебралне парализе, мишићне дистрофије, мултипле склерозе, параплегије и других недостатака, већ установа у којој живе занимљиви људи који упркос великим ограничењима и телелесним немоћима због инвалидитета имају ведар дух, баве се спортом, уметношћу и воле живот као што је једном приликом рекла, према нама увек предусретљива, Антонија. Дружење са њима нас увек подсећа да превише бринемо око неважних и непотребних ствари и колико смо на многим пољима неактивни и неблагодарни Богу на здрављу и даровима које нам је дао. И да често бивамо „инфицирани, заражени лошим мислима“ о чему је отац Лазар говорио у својој проповеди.

На улазу у Дом нас је чекао Славиша који је довезао воће да би с малим знаком пажње, не „празних руку“ дошли у посету. Неуморна Антонија је ишла са нама у обилазак станара Дома. Уколико они које боље познајемо нису били у својој соби или дневном боравку питали смо где су, шта раде. Посебан утисак је на нас оставио млађи човек који има мултипле склерозу. Он не размишља зашто се разболео. Каже једноставно: „То је мој крст, морам да га изнесем а Господ зна када ће ме позвати. Мултипла склероза је болест са хиљаду лица, не знате с које стране ће да удари“. Један други младић ведрог погледа који такође болује од мултипле склерозе то не сматра тако негативним, већ да је то за њега предност. Воли да чита, слуша музику. Он не може да иде на Литургију у Параклис при КБЦ „Бежанијска коса“ али је редовно на Литургији када се она служи у Дому. Радо, када се створе услови, иде на концерте. Наша Вера га је подстакла да се потруди да се организују одласци чланова Удружења Дома на концерте, у позориште, на излете и у шали рекла да ће га следећи пут кад дођемо питати на ком коцерту је био.

Видели смо шахисте, Мому који води шаховски клуб Дома и Николу и Зорана чланове клуба. Зоран нам је рекао да пише песме и показао на мобилном телефону своју песму „без наслова“ која почиње питањем „Боли ли више кад ме неко повреди или када ја повредим другог?“. Било је то на крају наше посете тако да ћемо се трудити да следећи пут прочитамо његове стихове. У дневном боравку разговарали смо са Миланом освајачем медаља у стрељаштву, са Катарином, са госпођом Еленком Краљик председницом Удружења станара, са Бором, са Душком Босанчићем песником, са „Великим Штрумфом“, Александром-Сашом и са другим станарима Дома.

Антонија која је од раног јутра „на ногама“-у својим колицима не зна за умор. Испратила нас је с пуно љубави до аутобуске станице. Под утиском ових сусрета, преиспитујемо себе: како живимо? Рамишљамо да се и на нас односе Спаситељеве речи: „А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити“ (Лк 12,48).