Улица Француска 31, I спрат
+381 11 2182 776
sekretar@starateljstvo.rs

Menu

Богдај

О Јеванђељској Љубави и милосрђу Свети владика Николај није само ненадмашно беседио и писао него је и љубвеобилно творио. О томе постоје бројна сведочанства и записи али се један издваја. У књизи „Одабрани записи и преписка игуманије Ане Аџић“ у издању манастира Враћевшница у њеним забелешкама као управнице Дечијег хранилишта у Битољу значајно место заузима Деда Владика, како су владику Николаја од милоште звала деца у овом сиротишту. Кроз догађаје који се описују открива се у свој лепоти и једноставности јеванђељска доброта његовог великог срца и осетљивост према сиромашнима и потребитима а посебно према деци.
У време кад су већ били познати и радо читани Охридски пролог и Молитве на језеру и поред бројних владичанских обавеза његово срце је било са сиромашном децом у Богдају о којој је очински бринуо као о најрођенијима. Она су то осећала и химну „Богдаја“ коју им је владика Николај спевао радо певала као своју.

Ми смо мали Битољчани,
Малишани, сиротани.
Кућа нам је баш на крају,
у Богдају ка’ у Рају,
у Богдају.

Бог нам шаље доста хлеба,
и остало што нам треба.
Па ако смо и на крају,
Ми живимо ка’ у Рају
у Богдају.

Богати смо братском слогом,
Радосни смо својим Богом.
Захвални смо што нам дају,
Играмо се ка’ у Рају,
у Богдају.

Учимо се добри бити,
И свом роду користити.
Тако наши дани трају,
у Богдају ка’ у Рају,
у Богдају.

Владика Николај је у Битољу откупио стару, напуштену кућу турског паше с извором, бунаром целебне воде Св. Николе у дворишту да би се у тој згради организовало хранилиште за сиромашну децу у Битољу. За управитељицу је поставио Надежду Аџић потоњу монахињу Ану и игуманију манастира Враћевшница. Надежда Аџић је потицала из познате београдске породице. Била је побожна, врло образована девојка која се бавила милосрдним радом при Добротворном друштву „Мајка Јевросима“ и Дому за напуштену децу у близини цркве Покрова Пресвете Богородице, о чему ћемо други пут опширније писати. У том дечијем дому, наводи се у књизи „Наду је посетио Преосвећени епископ охридско-битољски Николај Велимировић, оценио њену способност и пожртвовање и затражио од ње да пође у Битољ и настави богоугодан рад“. Сестра Нада, под тим именом се потоња мати Ана помиње у књизи, стиже у Битољ почетком децембра 1935. године да у тој кући као управница створи Дечије хранилиште за сироту децу. Хранилиште је било посвећено Светом Николи и названо „Богдај“ а првобитно се звало Дечије склониште.

Богоугодно дело увек прати Божија помоћ

У химни „Богдаја“ је сликовито речено какав је био живот у Дечијем хранилишту и како се побожност владике Николаја и његов благослов преносио на децу и сестру Наду и на друге сестре, међу којима су биле и три монахиње, које су бринуле о деци. Деца су у њему боравила током дана кад нису била у школи, док су деца мањих узраста проводила већи део дана. Хранилиште је деци пружало два оброка, доручак и ручак. До краја 1935. године за само месец дана у Хранилишту је било двадесеторо деце, прво дете које је дошло звало се Никола. Крајем 1939. године било је око стотину деце међу којима су била и муслиманска деца јер је владика Николај наложио да се и она примају у „Богдај“ и при томе не дира у њихове обичаје.
Када је сестра Нада стигла у Битољ у кући још није било ничега, ни једне ствари, ни хране, ни живља сем чувара са породицом у једној соби и сем једног товара дрва из манастира Свете Петке код Цапара. Богоугодно дело и владичански благослов увек прати и Божија помоћ тако да је од почетка до краја рада Дечијег хранилишта Св. Никола „Богдај “( рат је прекинуо његов рад) било као што описују стихови химне „Богдаја“: Већ сутрадан по доласку сестре Наде стигло је 81 кг. кромпира и 46 кг. црног лука од оца Стојана из манастира Буково, затим фуруница с ринглама и чунковима, па лонац и др. Први оброк за четворо деце је било посно сочиво. Није било седишта. Деца су стојећи око позајмљеног стола, астала ручала с апетитом. Из дана у дан у кући се све што треба поправљало, намештај правио, покућство набављало, окућница проширивала и храна стизала. Кућа се кућила и скућила.
Поред великог труда да се обезбеде толико потребне ствари за што боље услове смештаја и исхране деце, сестре и деца су водили молитвени живот и одлазили на богослужења. Томе је много доприно и сам владика Николај који је често и редовно долазио, бринуо о свему, за њега није било неважних детаља. Владика је саветовао и помагао и сам давао пример како се Богу треба молити и од Њега и Мајке Божије и Светог Николе у свему помоћ тражити. Волео је да разговара са децом, да са њима седне за сто и заједно руча и да се шали, а кад је био одсутан да им пише и одговара на њихова писма. И деца су га волела, радовала му се и звала га присно Деда Владика. То се види на много места из записа сестра Наде.
Ево како је изгледао један сусрет забележен 24. децембра 1935. године:„Преосвећени још ни до пола авлије није дошао, а већ су се сва деца била око њега и сви су га у глас звали: „Благослови Деда Владика. Није се знало јесу ли деца била радоснија што виде свог Деда Владику или Деда Владика што види толико деце и његов остварени сан“. Том приликом је Владика деци донео текст химне и у шали им рекао.„Ево децо, морао сам ноћас због вас и песник да постанем написао сам вам химну Богдају“ коју је прочитао и затим рекао сестри Нади да она деци покаже мелодију и отпевушио „нашу народну мелодију отегнуту на речи прве строфе.“ Питао је свако дете како се зове и ословљавао га речима: „Димитрије, нека те благослови Свети Димитрије, Василије, нека те чува Василије, Павлина“, кад чу да она нема ни оца ни мајку, Владика рече „Има она Оца на небесима и Мајку, Мајку Божију. Они нека је чувају“, Крста, Крст часни нека те брани. Вељо нека си жив и здрав, Вера, у вери да будеш чврста, Нек си жива,..Марија, е ти најлепше име имаш Свете Дјеве Марије, Мајке Божије. Тако децо, па да добро слушате, заврши Преосвећени.
Пошли смо горе у цркву сви, и деца, пише даље сестра Нада. Преосвећени стаде и поче читати молитве. Деца су се лепо сабрала у полукруг. Беше сунце и светло и весело. Владика је казивао деци како да певају, и деца сва, иако први пут, већ отпеваше и тропар Св. Николи и „Достојно“ и „Пресвјатаја“. Тада се владика помоли за краља и народ и рече деци да одговарају „Господи помилуј“ дајући им руком знак. Тако их поучаваше при чему се осећала једна велика веза и хармонија између деце и Деда Владике. На крају сва деца испратише свог Деда Владику до кола и дуго викаху. Хвала! Благослови Деда Владико! Опет дођите! Преосвећени је махао руком и благосиљао их.“
Из записа мати Ане види се да је са владиком било посебно лепо о празницима. Ако није био у Митрополији за Светог Николу је слао телеграм и честитао славу. На Очеве су деца заједно држала белу пантљику од око два метра и везивала Владику који се дрешио и сваком дететеу давао шаку бонбона. Тако је било и за Бадње вече и друге празнике. Владика Николај се увек за децу и са децом Богу молио и трудио да их нечим обрадује.

И деца су се учила милосрђу

– Владика Николај је желео, записала је мати Ана, деца да се уче милосрђу, не само да добијају милост, већ да је знају и делити и осећати за ближње. Преко дечијих руку су сестре делиле милосрђе из Богдаја појединим старицама, дечијим сусеткама. Тако су деца имала своје котарице у које би стао један хлебац, мала флашица ракије и чинија са парчетом сира, ако је пост онда пекмез и нека коцка шећера. Сваке недеље у подне, по ручку, на поласку своме дому, деца су радосно носила спремљено им, свако са жарком жељом да тиме обрадује своју старицу. Исто дете је и преко недеље обилазило при пролазу своју старицу, па би донело поруку ако би јој шта требало. Ова веза је била велика утеха за ове сироте самохране жене које су говориле често: – Сад ми је други свет. Сад ми је лако и живети и боловати и умрети, кад имам моје сестре које ме неће оставити. Деда Владика нам направи све то добро, да га имамо као Св. Николу“.
Свети владика Николај је као велики угодник Божији знао да Јеванђелска наука има своју, емпирију, сведочанства која потврђују њену истинитост. Зато је налагао и сам то радио, да се записују чуда Божија пројављена кроз исцељење молитвом, пред светим иконама и моштима и друге опипљиве и очигледне видове Божије помоћи. То је радила и сестра Нада потоња мати Ана која је и сама искусила истинитост речи које јој је владика на почетку рада у Богдају рекао:„А ти Надо немој ништа да се плашиш. Овде је Свети Никола, он је жив. Он вас чува“.Тако је она записивала многа чуда међу којима су и ова два. На све је оставило снажан утисак када је Свети Никола спасао Хранилиште од пожара, кад се у току ноћи запалила унутрашња греда од оџака и кад је спасао девојчицу која је пала у бунар и остала потпуно неповређена, без огреботине.
Ова „цртица“ кратак приказ о Дечијем хранилишту Св. Никола „Богда“, нам помаже да и ми Светог владику Николаја, као деца из Богдаја доживимо као Деда Владику, који нас својом очинском љубављу окупља око Христа, Пресвете Богородице и Светог Николе. И да нас подстакне да испунимо, као његов аманет својој милој деци, његов савет на коме је почивао Богдај „Ако знаш да је сиромахов Створитељ и твој Створитељ, један и исти, ти му се нећеш ругати. Ако знаш да и сиромах стоји у истом борбеном реду у коме и ти, ти ћеш га огрнути, нахранити и приближити га к себи“.

Све фотографије и илустрације су преизете из књиге „Одабрани записи и преписка игуманије Ане Аџић“ у издању манастира Враћевшница 2003. година

Special
Offers
GET EXTRA 50% OFF
Mother's Day
Sale ends in
SHOP NOW