Ученици својим суграђанима

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
A VPN is an essential component of IT security, whether you’re just starting a business or are already up and running. Most business interactions and transactions happen online and VPN

Доласком у Верско добротворно старатељство (скраћено ВДС) 26. априла, око 10 сати ујутру, нас 15 ученика из VII и VIII разреда са вероучитељем Милованом Парезановић, на самом уласку у мало двориште оронуле зграде, видели смо како пристижу један за другим корисници црквено-народне кухиње. После дочека од стране службеника ВДС-а и упознавања одмах смо добили дозволу да направимо интервју са корисницима кухиње.

Прилазећи  једној старици, наш вероучитељ нас је прадставио и објаснио да је наша школа сакупљала помоћ за њих. Старица је са одушевљењем благосиљала нас децу, захваљјући са друге стране Богу и Српској Православној Цркви што је основала овакву установу, где могу да добију један, али вредан оброк, као и место где ће заједно са неким тај оброк поделити и појести. На нашу љубопитљивост, бака се представила и рекла о себи да је високообразована, да је по струци  дипломирани економиста, али да због лошег здравственог стања, оболелог срца и бубрега, изгубљеног вида на десно око и још мучних и тешких животних околности није у могућности да сама припрема оброке. Због потребе за специјалним начином исхране, ова кухиња при ВДС-у итекако јој одговара и радо долази сваки дан. Старици смо се захвалили на времену које је издвојила за нас као и поверењу да нам своје животне ствари исприча, а она се, уз широки осмех на намученом лицу  по ко зна који пут благосиљајући нас и Цркву, полако  удаљила.

Вероучитељ нас позива да у мањим групама уђемо на бочни улаз овог здања где се испред нас отвора узани али дугачак ходник испуњен људима различитих доба старости, који  ћутке и стрпљиво чекају да уђу у трпезарију. Прва врата са леве стране из ходника воде у магацин где смо касније унели наше хуманитарне дарове. У продужетку ходника, друга врата са леве стране  воде у кухињу. Ту нас дочекује љубазно особље које нам  са осмехом на лицу показује  казане у којима се спрема храна. Добијамо информације да се дневно припреми око 1800 оборка. Кажу нам да велики број корисника свој оброк поједе у малој трпезарији која се налази на крају узаног ходника и може да прими око двадесет корисника одједном. Чим неко заврши са својим оброком, уступа своје место другом кориснику. У кухињи смо се уверили какву храну корисници добијају и колико је важно да буде што више добротвора који помажу рад ове кухиње. Пошто смо кухињу посетили у току Васкршњег поста, куварице су нам понудиле, како их оне зову „чварке“ од соје. Неко од ученика их је пробао и кажу да су јако укусни. Напуштамо кухињу и поред колоне људи улазимо у трпезарију. На тренутак од призора остајемо без текста, јер нико од нас није очекивао да ће видети толико људи који користе услугу црквено-народне кухиње, а камоли како ти људи изгледају и какву тугу са собом носе. Службеник ВДС-а и наш вероучитељ нам дају корисне информације. Сазнали смо да по податку градске полиције  у самом центру Београда постоји регистровано 2000 бескућника, који немају основне услове за живот, а када то кажу мисле на: кров над главом, кревет, воду, струју, храну.

Иако је тренутно била гужва због поделе оброка, иако је зграда јако стара и оронула, иако ови мучени људи можда немају елементарне услове за живот, а камоли средства за хигијену, иако су мириси хране и сви остали били помешани у ваздуху, све ове претходно наведене просторије, као и посуђе које користе корисници кухиње су јако чисти и види се да се зграда редовно одржава.

Оно што нас је  пријатно изненадило, а  што смо видели  у трпезарији, били су млади људи – студенти који волонтирају и послужују кориснике кухиње. Журно разносе храну, секу хлеб, чисте, скупљају и праве услове да нови корисник седне за сто. Прилазимо са великом пажњом и молимо да нам кажу како су чули за ВДС и колико дуго волонтирају. Први момак је за ВДС  чуо од свог пријатеља, а пошто воли да волонтира, одмах се пријавио. Други момак је своју одлуку да волонтира  донео зато што воли да помаже људима. Девојка која је студент на Филозофском факултету за ВДС је сазнала преко фејсбука и одмах се пријавила, тако да већ два месеца волонтира.

Службеник ВДС-а нам је показао  један старији брачни пар и нагласио нам је да они долазе сваки дан већ дуже време и да су увек насмејани и што је најважније увек се држе за руке.

После дужег задржавања у трпезарији, пажњу нам је привукла једна млада жена која је у трпезарију ушла гурајући бебу у колицима. Пошто је дошло време да изађемо напоље, службеник нам је предложио да сачекамо ову младу жену и да од ње тражимо интервју. Након неког времена појавила се очекивана госпођа. Вероучитељ је замолио да нам каже неколико речи о свом животу и колико дуго користи услугу кухиње. Пошто је госпођа била љубазна и расположена да нам исприча животну причу, онда смо нас две (Тамара и Маша) постављале питања, која смо дан раније осмислиле. Међутим, у току разговора питања су се низала само од себе, тако да су и остали ученици поставили по неко питање. Рекла нам је да има троје деце. Неколико месеци долази по храну у црквену кухињу. Некада је била лепотица и манекенка са блиставом каријером. На њеном лицу се примећују и трагови естетске хирургије, али и трагови физичког насиља. Њена каријера се завршила када јој је дечко обећао брак и лепе услове за живот. Иако школована и са каријером, све напушта и остаје трудна. Наравно, од обећања се ништа није испунило. Самим рађањем и бригом о детету њена каријера у манекенству се нагло гаси, али се зато отварају врата ужаса. Најстарији син има посебне потребе – болује од аутизма. Убрзо је добила и друго дете, а дечко не жели да је прими, а камоли да јој финасијски помогне. На крају је била и злостављана па је утеху и скровиште нашла у сигурној кући. У покушају нове везе опет остаје трудна и убрзо опет бива остављена да се сама стара о деци. На њеном лицу се виде ожиљци од физичког злостављања, зуби су јој видно пропали. Покушава да нађе посао, али чим чују да је самохрана мајка и да има дете са посебним потребама, одмах буде одбијена. Тренутно јој помажу мајка, бака, дека и ујак. На крају разговора и на молбу вероучитеља рекла нам је и животну поуку: Живот је борба, најачи опстају.

Пре нашег разговора са овом дивном и намученом младом женом и мајком, пристигло је доставно возило ВДС-а, које је било у нашој школи и преузело хуманитану акцију коју смо сакупљали. Да нагласимо, ученици четвртих разреда су утоварили помоћ у возило, а ми смо после разговора приступили истоварању помоћи из возила у магацин ВДС-а. На лицима службеника се видело одушевљење количином прикупљених намирница, а наш вероучитељ је поносно саопштио да је сакупљено око 300 кг помоћи.

Када смо завршили истовар помоћи стигао је да нас поздрави ђакон Бранислав Јоцић, службеник ВДС-а, који нас је позвао да одемо на спрат овог здања и да нам покаже и остале просторије и делатности ВДС-а. Сазнали смо је ВДС основан 1952. г. Ушли смо у једну огромну и лепо опремљену учионицу са полуконцертним клавиром. То је учионица где се одржавају часови српског, математике, страних језика, али не само за угрожене грађане, већ за све становнике Београда. Довољно је да се  молбом и препоруком  нашег свештеника обратимо ВДС-у и на такав начин ћемо добијити могућност за додатну наставу, наравно, ако нам је неопходно потребна. Важно је нагласити да професори који држе наставу то раде бесплатно , јер желе да тако допринесу раду ВДС-а. Професорка енглеског, која држи часове понедељком у просторијама ВДС-а је двадесет и шест пута проглашена за најбољег професора енглеског у Београду. Осим професора, своје бесплатне услуге нуде и лекари и правници. Овом приликом смо обишли и мали магацин лекова, јер треба знати да многи корисници немају ни здравствене књижице, па им је оваква помоћ преко потребна. Они овде добијају бесплатне прегледе и лекове.

Осим наведених делатности ВДС-а службеници ове установе редовно посећују старачке домове и децу у сиротиштима (без родитељског старања) и увек их обрадују неким поклонима. Надамо се да ћемо следеће године направити акцију прикупљања гардеробе и онда ћемо ми ученици однети директно тој деци поклоне. Поред овога постоји још један занимљив подухват ВДС-а, а то је рад са децом на прављењу цртаних филмова. Овај пројекат се зове Дечија УметничкаШкола Анимације или скраћено ДУША. То је уствари анимирани дечији филм који је рађен пластелином у стоп-моушн техници. Тренутно је урађен филм о „Стефану Високом“, а у припреми је филм о Светом Симеону. Отац ђакон нам је топло препоручио интернет сајт Верског добротворног старатељства који се налази на адреси www.starateljstvo.rs, као и фејсбук старницу Верско добротворно старатељство, а такође и youtubeканал. На овим наведеним страницамасвако од нас може проверити на који начин може волонтирати при ВДС-у, као и сазнати ко су највећи добротвори ВДС-а, а такође може сазнати све о овој организацији као и о  њеном раду и историјату. Чим будемо на нашем сајту школе, као и на фејсбук страници објавили вест о акцији, тада ће и на сајту ВДС-а бити објављена наша посета из њиховог угла. Зато молимо све ученика да погледају вест о овом догађају.

У учионици је за нас било приређено послужење и тамо смо могли чути животне приче и искуства самих службеника ВДС-а. На питање оца ђакона да ли неко од нас може да каже свој утисак са данашње посете –јавила се ученица VIII/3 Анђела Станковић, својим одговором нас све одушевила и  дала прави смисао наше посете ВДС-у. Рекла је да у почетку није била толико заинтересована за хуманитарну акцију која је трајала преко двадесет дана у школи. Доласком у ВДС схватила је и уверила се коме иде та помоћ и колико су добро дело урадили ученици из наше школе. Схватила је како изгледа права реалност, а пошто смо ВДС посетили пред сам празник Васкрса, радосна је што ће празник над празницима дочекати са својом  породицом и што ће имати шта и са ким да подели, док ће ови корисници добити оброк који ће негде, на клупи у парку или са колена, појести  у самоћи. Анђела и отац ђакон су се допуњавали  примерима из живота, где на пример, ми деца мислимо да се појавио највећи светски проблемако нам је искочила бубуљица на лицу,  а да је тоуствари сасвим небитно када се сазна какав све живот може бити. На крају разговора Анђела је поздрављена громогласним аплаузом.

Закључак посете би био: добро чини – добру се надај. У повратку смо разговарали са вероучитељем и сумирали утиске, али смо пожелели и да што пре организујемо неку нову акцију.

Маша Алић и Тамара Дегичек VII(новинарска секција)

Текст и светлописи су преузети са сајта ОШ „14. октобар”