По­се­та Ми­ло­срд­не сек­ци­је Свра­ти­шту за де­цу ули­це у Крф­ској

Де­ца се увек ра­ду­ју кад до­ђе­мо да се дру­жи­мо и игра­мо

Во­лон­те­ри Ми­ло­срд­не сек­ци­је Вер­ског до­бро­твор­ног ста­ра­тељ­ства Ар­хи­е­пи­ско­пи­је бе­о­град­ско кар­ло­вач­ке су у не­де­љу по Са­вин­да­ну 3. фе­бру­а­ра 2019. го­ди­не по­сле Све­те Ли­тур­ги­је по­се­ти­ли Свра­ти­ште за де­цу ули­це у Крф­ској при Цен­тру за ин­те­гра­ци­ју мла­дих. По­сле ве­ли­ких Го­спод­њих пра­зни­ка ко­је смо про­те­клог ме­се­ца про­сла­ви­ли и Са­вин­да­на на­ша Све­та Пра­во­слав­на Цр­ква кроз ре­чи Ве­ли­ког Апо­сто­ла ко­је смо слу­ша­ли на Ли­тур­ги­ји по­зи­ва да бу­де­мо буд­ни и рев­но­сни у ис­пу­ња­ва­њу Је­ван­ђељ­ских за­по­ве­сти, да бу­де­мо до­стој­ни ве­ли­ког зва­ња иза­бра­них Бо­жи­јих. Да зна­мо да се и на нас, ов­де и са­да од­но­се ње­го­ве ре­чи упу­ће­не Ко­рин­ћа­ни­ма: „Не упре­жи­те се у исти ја­рам с не­вјер­ни­ци­ма; јер шта има пра­вед­ност са бе­за­ко­њем; или ка­кву за­јед­ни­цу има свје­тлост с та­мом?… И ка­кво је сла­га­ње хра­ма Бо­жи­јег са идо­ли­ма? Јер ви сте храм Бо­га жи­во­га, као што ре­че Бог: Усе­ли­ћу се у њих, и жи­вје­ћу у њи­ма, и би­ћу им Бог, и они ће би­ти мој на­род“ (2 Кор 6,14–16). То је за нас да­нас, у бу­ци са­вре­ме­ног све­та онај „ти­хи глас“ ко­ји тре­ба чу­ти и ко­ји ће нам ако га по­слу­ша­мо да­ти му­дро­сти и сна­ге да одо­ли­мо свим ис­ку­ше­њи­ма и те­шко­ћа­ма.

Ис­пред Свра­ти­шта у Крф­ској са де­цом ко­ја су при­сти­за­ла тр­чао је Ме­да там­но сме­ђи пас ко­ји се и око нас уми­ља­вао. У Свра­ти­шту jе би­ло пу­но де­це. Не­ки од њих су за­вр­ша­ва­ли ру­чак, не­ки су че­ка­ли ред за ку­па­ње. Ов­де има­ју три обро­ка, мо­гу да се оку­па­ју и пре­сву­ку, пру­жа им се по­моћ у уче­њу и не­ки ви­до­ви здрав­стве­не по­мо­ћи. Ве­ћи­на до­ла­зи из обли­жњих не­хи­ги­јен­ских на­се­ља, жи­ви или ра­ди на ули­ци и ово им је је­ди­на при­ли­ка да на дру­га­чи­ји на­чин про­ве­ду вре­ме и за­до­во­ље не­ке основ­не по­тре­бе. Го­спо­дин Кр­ша Јо­ва­но­вић вас­пи­тач са са­рад­ни­ци­ма о све­му во­ди ра­чу­на и ви­ди се да код де­це ужи­ва ау­то­ри­тет и по­што­ва­ње, а нас увек љу­ба­зно при­ма. Он увек ис­ти­че да де­ца, уз зна­ње ро­ди­те­ља до­ла­зе у Свра­ти­ште до­бро­вољ­но што нај­бо­ље го­во­ри ко­ли­ко им све што се ов­де пру­жа зна­чи. Де­ци смо до­не­ли сред­ства за хи­ги­је­ну и ба­на­не ко­је су та­ман сти­гле да се по­слу­же по­сле руч­ка.

Де­ца су се оку­пи­ла око нас и од­мах се рас­пи­ти­ва­ла за во­лон­те­ре ко­ји при­ли­ком ове по­се­те ни­су до­шли. И ми смо пи­та­ли за де­цу ко­ју смо упо­зна­ли, а ни­су би­ла при­сут­на. Об­ра­до­ва­ло нас је да је деч­ко ко­ји је упи­сао сред­њу шко­лу са­да дру­ги раз­ред. Рас­по­ре­ди­ли смо се пре­ма ин­те­ре­со­ва­њу и уз­ра­сту де­це. Јед­на гру­па је цр­та­ла, наш Пе­ђа је ма­ло по­ма­гао, не­ки су игра­ли „Чо­ве­че, не љу­ти се“, чи­та­ли или раз­го­ва­ра­ли са во­лон­те­ри­ма. Овог пу­та се ни­смо игра­ли „Му­зич­ке сто­ли­це“ не­го „Рин­ге, рин­ге ра­ја“ и „Ши­ри, ши­ри, ве­зе­ни пе­шки­ри…“ Де­ца су би­ла вр­ло за­ин­те­ре­со­ва­на да цр­та­ју и да оно што су на­цр­та­ли по­кло­не. Та­ко су сво­јим цр­те­жи­ма об­ра­до­ва­ли Ве­ру и Не­бој­шу. Је­дан де­чак пред­школ­ског уз­ра­ста во­ли ро­бо­те и ра­до их цр­та. Во­ли да се ша­ли. По­же­лео је да се игра и бу­де учи­тељ иа­ко још ни­је био ђак. При­ча­ли смо о шко­ли и ко­ли­ко је за њих ва­жно да уче да би кад по­ра­сту има­ли не­ко за­ни­ма­ње и за­ра­ђи­ва­ли за жи­вот. Де­ца ко­ја до­ла­зе у Свра­ти­ште су у сва­ко­днев­ном жи­во­ту ли­ше­на мно­го то­га, али су ве­дра, на­сме­ја­на и ра­до­зна­ла. Кад је не­ко не­по­сре­дан и искрен де­ца то осе­ћа­ју и за­то се увек ра­ду­ју кад до­ђе­мо да се дру­жи­мо и игра­мо са њи­ма што и нас увек об­ра­ду­је и под­сти­че да до­ђе­мо по­но­во.