Посета Прихватилишту за одрасла и стара лица

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
A VPN is an essential component of IT security, whether you’re just starting a business or are already up and running. Most business interactions and transactions happen online and VPN

Живот је непредвидљив и дешава се да у одређеном тренутку неком „потону све лађе“, „сруше се сви мостови“ и да се нађе без игде ичега на улици. Мука је велика, а мало врата на која такав човек може закуцати. У Верском добротворном старатељству и Црквеној кухињи, то добро знају и труде се да таквим људима који дођу у ВДС помогну онолико колико могу. Професионално то ради Прихватилиште за одрасла и стара лица, установа социјалне заштите Града Београда са којом Верско добротворно старатељство има изузетно добру сарадњу, са управником Првославом Николићем и његовим срадницима. Често заједно траже решење за неки конкретан случај, а волонтери Милосрдне секције редовно посећују Прихватилиште у Кумодрашкој и традиционално долазе за Божић и Васкрс.

Корисници Прихватилишта радо прихватају ове посете. Тако је било и у недељу 4. септембра 2016. године када су после Свете Литургије волонтери Милосрдне секције ВДС-а чији се активности одвијају по благослову јереја Владимира Марковића секретара дошли у Прихватилиште. У посету су донели воће, грожђе, банане и „Православље“. Госпођа Маријана стручни сарадник је љубазно примила волонтере и разговарала о начину живота корисника у Прихватилишту и о раду са њима. Тренутно је у Прихватилишту знатно више корисника него што је предвиђено, има их 145, а расположива су 104 кревета. Таква ситуација је раније била карактеристична за зиму кад су ниске температуре, а „живот на улици“ због хладноће много тежи него лети. Али због све сложенијих проблема и великог приливa, а малог одлива људи којима је Прихватилиште једино решење број његових корисника стално расте тако да су планови за проширење Прихватилишта врло актуелни.

„Ми у Прихватилишту све примамо”, рекла је госпођа Маријана, „и сваки корисник је подједанако важан. Боримо се, трудимо се да им максимално изађемо у сусрет. Много је више него раније болесних који не могу без лекарске подршке. Улица узима свој данак. Корисници или немају фамилију или она није за њих заинтересована.” На коментар волонтера да је посао запослених у Прихватилишту изузетно осетљив и тежак, и да се кроз сарадњу преко Црквене кухиње види како се запослени у Прихватилиштву веома заузимају за своје кориснике и за решавање њихових проблема госпођа Маријана је одговорила. „Овај посао не може да ради свако. Да би га радили морате га волети и немати предрасуде. Морате имати пуно љубави и велико стрпљење да разумете ове људе и да их подржите. Они то препознају и умеју да цене што видимо по повратним реакцијама. Овде смо као једна велика породица. То не значи да нема никаквих проблема, поготово имајући у виду услове али као у свакој породици они се уз добру вољу решавају. Кад је потребно врло су солидарни као што  је било приликом велике зиме 2012. године кад се број људи који су због изузетно ниских температура потражили уточиште у Прихватилиштву драматично повећао. “

Један број корисника је после ручка седео у хладовини зеленила великог дворишта Прихватилишта. Волонтери су се спонтано распоредили и сели међу кориснике. Теме разговора су биле врло интересантне и различите. Од породичних до „филозофских“. Један корисник је рекао „У болници сам схватио да је лако схватити Бога. Бог је љубав. Паре су паре и велике и мале.“ На питање волонтера: шта је вредније од пара, човек је одговорио: „Вреднији од пара је живот“. А шта је његов смисао, питали смо. „Да човек даје и да прима. “ додавши „.Реч је убојито оружје, и према другом и према себи. Нека реч може да увреди и убије“. Разговарало се и о праштању и да треба опростити ономе ко нас је увредио или нешто лоше учинио да би и Господ нама опростио наше грехе и слабости како нас учи Јеванђеље које је ове недеље прочитано на Литургији.

У Прихватилишту има и младих. Један двадесетогодишњак, који је завршио Основну школу „Народни херој Душко Дугалић“ за децу са сметњама у менталном развоју је седам месеци живео на улици и у Прихватилишту је нашао уточиште. Живот на улици је на њега оставио дубок траг и он је више пута понављао „Седам месеци нико ме није погледао, људи нису знали за мене. Туга преголема“. Младић није рекао ни да је био гладан, ни да је био жедан, ни да му је било хладно ни да није имао где да спава. Њега је највише болело што нико није марио за њега, што нико није примећивао да је беспомоћан и да му све то треба. То је била туга преголема.

Да би се сачували од овог духовног „слепила“ и препознали тугу и немоћ ближњег не могу нам помоћи савремена средства комуникације ни најсавременија електроника на коју се све више навикавамо. Њихов домет је другачији. Само Господ који је отворио очи слепом од рођења може и нама дати духовни вид. Али да би ми чули Његов глас потребно је да покајањем очистимо наше срце од греховне таме и испуњавањем Његових заповести покажемо нашу љубав према Њему (Јн.14,21).