По­се­та При­хва­ти­ли­шту за од­ра­сла и ста­ра ли­ца

Share on facebook
Share on twitter
Share on email

Нас ов­де Бог чу­ва

На пра­зник Сре­те­ња Го­спод­њег 15. фе­бру­а­ра 2019. го­ди­не во­лон­те­ри Ми­ло­срд­не сек­ци­је Вер­ског до­бро­твор­ног ста­ра­тељ­ства су за­јед­но са сту­ден­ти­ма Пра­во­слав­ног бо­го­слов­ског фа­кул­те­та по­се­ти­ли При­хва­ти­ли­ште за од­ра­сла и ста­ра ли­ца у Ку­мо­дра­шкој. Са на­ма су до­шли сту­ден­ти Ду­шан Дро­би­ло­вић сту­дент про­де­кан, Ва­си­ли­ја Ичин ко­ја во­ди сек­тор за ху­ма­ни­тар­ни и во­лон­тр­ски рад на фа­кул­те­ту и Рад­ми­ло Та­дић. При­дру­жи­ли су се убр­зо и њи­хо­ве ко­ле­ге сту­ден­ти Ду­шан Ђор­ђе­вић, Игор Илић и Не­ве­на Мар­ко­вић ор­га­ни­за­тор из ху­ма­ни­тар­не фон­да­ци­је „Осмех на дар“ ко­ји су би­ли „му­зич­ка“ по­др­шка. У по­се­ту смо до­не­ли во­ће, ја­бу­ке и ба­на­не, па­ке­те за лич­ну хи­ги­је­ну и „Пра­во­сла­вље“. Вр­ло љу­ба­зно нас је при­ми­ла го­спо­ђа Ста­на Бу­ду­рић пси­хо­лог.

У по­се­ту смо до­шли по­сле Све­те Ли­тур­ги­је и дру­же­ње са ко­ри­сни­ци­ма При­хва­ти­ли­шта оку­пље­ним у тр­пе­за­ри­ји по­че­ли по­ја­њем тро­па­ра Сре­те­ња Го­спод­њег „Ра­дуј се бла­го­дат­на Бо­го­ро­ди­це Дје­во, јер из те­бе за­си­ја Сун­це прав­де, Хри­стос Бог наш ко­ји оба­сја­ва оне ко­ји су у та­ми…“ да би, ко­ли­ко је то мо­гу­ће, по­де­ли­ли и пре­не­ли ра­дост пра­зни­ка ко­ју смо но­си­ли у се­би. Ду­шан, Та­ма­ра и Да­мјан су по­ред тро­па­ра и кон­да­ка от­пе­ва­ли и две пе­сме Све­тог вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја: „Љу­ди ли­куј­те, на­ро­ди чуј­те“ и „Знаш ли ко те љу­би сил­но“. По­де­ли­ли смо во­ће и „Пра­во­сла­вље“ и раз­го­ва­ра­ли са при­сут­ни­ма о пра­зни­ку, њи­хо­вим жи­вот­ним при­ча­ма и пи­та­њи­ма ко­ја су их за­ни­ма­ла о ве­ри, мо­ли­тви, од­ла­ску на бо­го­слу­же­ња и при­че­шћи­ва­њу. Јед­на ко­ри­сни­ца је ре­кла Ду­ша­ну „Чим си ушао ви­де­ла сам да си до­шао из Цр­кве“. У раз­го­во­ру је уче­ство­вао и чо­век ко­ји во­ли Цр­кву, ра­до иде на бо­го­слу­же­ња и же­ли да се за­мо­на­ши о че­му је већ раз­го­ва­рао са ду­хов­ни­ци­ма ко­је је по­ми­њао по име­ну.

Во­лим жи­вот, ту­ смо да по­де­ли­мо и ту­гу и ра­дост

Об­и­шли смо и ко­ри­сни­ке ве­за­не за по­сте­љу у со­ба­ма на спра­ту. Њих је по­себ­но об­ра­до­вао наш до­ла­зак, раз­го­вор и ма­ла па­жња ко­ју смо им ука­за­ли. Они ко­ји мо­гу да чи­та­ју об­ра­до­ва­ли су се „Пра­во­сла­вљу“. На нас је оста­ви­ло ути­сак ка­ко сми­ре­но при­хва­та­ју си­ту­а­ци­ју у ко­јој су се на­шли, њи­хо­ва за­хвал­ност што у При­хва­ти­ли­шту има­ју оно нај­о­снов­ни­је и же­ља за жи­во­том упр­кос лич­ној дра­ми кроз ко­ју је сва­ко од њих про­шао и озбиљ­ним здрав­стве­ним про­бле­ми­ма. Јед­на ко­ри­сни­ца нам је ре­кла: „Во­лим жи­вот. Дру­жим се, ту смо да по­де­ли­мо и ту­гу и ра­дост. Ва­жно је здра­вље. Кад че­љад ни­су бе­сна, ку­ћа ни­је те­сна“ што су по­твр­ди­ли љу­ди по­ред ње.

Чим су Ду­шан и Игор са ги­та­ра­ма и њи­хо­ва дру­га­ри­ца Не­ве­на сти­гли у тр­пе­за­ри­ју пи­та­ли су при­сут­не шта би же­ле­ли да им се от­пе­ва. Же­ље су се ни­за­ле, а они су се тру­ди­ли да их све ис­пу­не. От­пе­ва­ли су де­се­так пе­са­ма ме­ђу ко­ји­ма је би­ло не­ко­ли­ко пе­са­ма о Ко­со­ву. Не­ке од ових пе­са­ма под­се­ти­ле су при­сут­не на срећ­не да­не мла­до­сти, до­бр­ог здра­вља и бо­љег жи­во­та па је, по­ред апла­у­за због ис­пу­ње­них же­ља по­не­ком и око за­су­зи­ло.

Сам на­зив уста­но­ве, При­хва­ти­ли­ште за од­ра­сла и ста­ра ли­ца пу­но го­во­ри. По­сто­ји у овом ве­ли­ком, ви­ше­ми­ли­он­ском гра­ду не­ко без игде иче­га и игде ико­га, чо­век ко­га тре­ба при­хва­ти­ти, по­мо­ћи му и по­др­жа­ти га. За­по­сле­ни и упра­ва При­хва­ти­ли­шта се на нај­бо­љи мо­гу­ћи на­чин у скла­ду са рас­по­ло­жи­вим сред­стви­ма тру­де да при­хва­те те љу­де. За то је по­ред про­фе­си­је, стру­ке по­треб­но и са­о­се­ћа­ње јер тај по­сао ни­је ни јед­но­ста­ван ни лак. Жи­вот на ули­ци и не­ма­шти­на оста­вља­ју траг и на ду­шев­но и на те­ле­сно здра­вље. За­то тај по­сао као што је ре­кла го­спо­ђа Ста­на Бу­ду­рић не мо­же да ра­ди сва­ко, а они ко­ји ра­де осе­ћа­ју, ре­кла је она „да нас ов­де Бог чу­ва“. Ми ве­ру­је­мо да је та­ко и да нас је Он, да­нас на пра­зник Сре­те­ња ов­де до­вео и да су кроз овај наш су­срет, ма­лу па­жњу, раз­го­вор и пе­сму љу­ди у При­хва­ти­ли­шту осе­ти­ли да не­ко ми­сли на њих и да их ни­су сви за­бо­ра­ви­ли.